Шандор Петефи — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м Бот: исправљам преусмерења; козметичке измене
м Исправљање ситних грешака
Ред 17:
| дела =
}}
'''Шандор Петефи''', рођен као '''Александар Петровић''' ({{јез-мађ|Petőfi Sándor}}; [[Кишкереш]], [[1. јануар]] [[1823]] — [[Сегешвар|Шегешвар]], [[31. јул]] [[1849]]), је био мађарски песник и један од вођа [[Мађарска револуција 1848.|националног покрета]] [[1848]]. Један је од најистакнутијих мађарских лирских уметника. Снажно је утицао и на јужнословенске песнике, посебно на [[Ђура Јакшић|Ђуру Јакшића]] и [[Јован Јовановић Змај|Јована Јовановића Змаја]].
 
== Биографија ==
[[Датотека: Petofi anyak.jpg|мини|лево|300п|Извод из књиге рођених (Петефи музеј у Кишкерешу)]]
 
Отац му је био Србин Стеван Петровић месар<ref>"Зора", Мостар 1. август 1899. године</ref>, a мајка Словакиња Марија Хрузова. Шандорово крштено име је Александар Петровић.<ref>[https://web.archive.org/web/20141101231932/http://www.kirjasto.sci.fi/petofi.htm Sándor Petõfi] {{en}}</ref> У крштеницу је име уведено на [[Латински језик|латинском]], као ''Alexánder Petrovics'', по тадашњем обичају [[Лутеранизам|Евангеличке цркве]]. "Петефи" му је одабрано уметничко име, псеудоним који је користио од 1843. године. Петефи се сматра најталентованијим и најбољим мађарским лирским песником [[19. век]]а. По Вељку Петровићу, песник Шандор Петефи није Словак (како Мађари сматрају) већ је његов презимењак, Србин по пореклу.<ref>Јаков Игњатовић: "Мемоари", Београд 1966. године</ref> Потиче од гране породице Петровић из [[Баја|Баје]], која се крајем 18. века заиста преселила у Кишкереш.<ref>Вељко Петровић: "О књижевности и књижевницима", Нови Сад 1958. године</ref> У том месту је живео до 1809. године трговац Арон Петровић, Србин из Баје, чији син Димитрије (рођ. 1799) постао вероватно први српски академски вајар. То је други Петровић и то Србин, у том словачком месту.<ref>"Србски народни лист", Будим 1840. године</ref> У Кишкерешу није било православне цркве, па је крштен у словачкој богомољи. Родитељи су му се касније преместили у оближњу Феређхазу, где су стекли значајан иметак.
 
Линија 27 ⟶ 28:
Још као гимназијалац је почео да пише и објављује поезију.
 
Након гимназије – упркос очевом противљењу, који је желео да као он и Шандор буде месар – креће на пут, лута, држи кућне часове, и разним другим пословима зарађује за хлеб. Да не би никоме био на терет, са 16 година пријављује се у [[Аустријско царство|аустријску]] војску у [[Шопрон]]у. Његова јединица добија премештање у [[Грац]], а млади Петефи се нада да ће успети да види и Италију. Међутим чета је стационирана у Хрватској, а као да то разочарење и није било довољно, тешка војна служба ставља младићево здравље на пробу. У јесен 1840. у [[Карловац|Карловцима]] почиње да пљује крв те завршава у болници. Недуго након тога у [[Загреб]]у добија тифус и поново је у болници. Након безуспешног лечења шаљу га назад за Шопрон, а јанурајануара 1841. бива отпуштен.
 
Тада му на ум долази идеја да се опроба глумом и једно време ради као глумац путујућег позоришта.<ref>Fekete Sándor: ''Petőfi a vándorszínész.'' Petőfi Irodalmi Múzeum, Budapest, 2011. {{hu}}</ref>
Крајем 1943. и даље болестан и слаб, у летњој одећи долази у [[Дебрецин]]. На те тешке дане овако се сећа песник:<ref>[http://dia.pool.pim.hu/html/muvek/FEKETE/fekete00001/fekete00001_o/fekete00001_o.html Биографија Шандора Петефија] (на мађарском језику). {{hu}}</ref> {{Pull quote|''Зиму 1843/4 извукао сам у овом дебелом граду гладујући, смразавајући се и болестан код једне сиромашне, али добре старице, господ да је благодари. Да се она није о мени бринула, ни ово писмо ти ја не бих писао са овога света, већ са оног другог. Био сам онакав јадан лутајући глумац, на кога ни бог ни човек очи не окреће.''}} Тада, под пазухом са свеском у коју је сабрао своје песме, креће да нађе издавача за њих. На путу до Будима, застаје у [[Јегра|Егеру]] код каноника Беле Таркањија ({{јез-мађ|Tárkányi Béla}}) који је и сам био песник, те га са младим ученицима [[Сјемениште|Семинара]] радо примају и слушају његове песме. Ојачан и охрабрен стиже у [[Будимпешта|Пешту]] где налази издавача за своје песме, а добија и посао уредника код новина. Први пут након лутања Шандор може да се врати кући, где се измирује са оцем, а у сећање на тај период пише неке своје најпознатије песме. Коначно, као самосталан човек који се брине о себи, има радно место и плату од 15 [[Хабзбуршка монархија|аустријских]] форинти у могућности је да се креће у отменом друштву кафана и у друштвима књижевника и песника. Коначно 1846. издаје своју прву збирку песама, и пут му се отвара ка широј јавност и слави.
 
[[Датотека:Petőfi Sándorné.jpg|мини|Петефијева супруга Јулија Сендреи]]
 
У јесен 1846. упознаје се са Јулијом Сендреи ({{јез-мађ|Szendrey Júlia}}) кћерком феудалног службеника из [[Ердуд]]а, који нерадо пристаје на њихово венчање, јер кћерки жели неког богатог феудалца а не "будаластог" песника. Али њихова љубав – којој Петефи посвећује многе песме – побеђује, и након више од пет просидби и молби, 8. септембра 1847. строги отац пристаје да се Петефи и Јулија узму. Имали су једно дете, сина Золтана<ref>"Правда", Београд 1934. године</ref> који се родио 15. децембра 1848., мање од годину дана пре песникове смрти.