Први српски устанак — разлика између измена

По правцима којима су дахије кренуле у сечу кнезова, буљубаша, свештеника, кметова, хајдука, трговаца и других знатнијих људи, можемо обележити главна жаришта буне која ће одмах уследити. То су: источна Србија, Шумадија и западна Србија. Биланс жртава је стравичан. Почев од првих жртава, кнеза Алексе Ненадовића и Илије Бирчанина у Ваљеву, кнеза Петра у Ћуприји и многих других, до задње, тј. погубљења Хаџи Рувима, бројке се разликују. Михајло Пејић, протопрезвитер земунски, 3. фебруара пише митрополиту Стевану Стратимировићу и ово: „Тако о данас 72. мртве главе, које кнезовске, које свјашченическе, које од прочи, и све от поглавити људи, и једнако мертве главе у Београд доносу се...“ У писму српских старешина А. Италинском, руском посланику у Цариграду, од 3. маја 1804. по СК, уз описе дахијских насиља, наводи се и цифра од 150 „кнезеј и прочих отмјених људеј жизни својеја невино лићисасја“. Поред тога, дахије су приморавале становништво да преда оружје. Због тога је народ бежао у шуме, а негде чак и пружао отпор и нападао јањичарске одреде. Од оних српских поглавара који су избегли сечу, неки су се склонили, док су оне „природне поглавице“ одмах организовале људе у својим крајевима. У западној Србији то су били [[Јаков Ненадовић]] и синовац му [[Прота Матија Ненадовић|прота Матија]], као и [[Милан Обреновић (војвода)|Милан Обреновић]] у Шумадији, Карађорђе уз помоћ хајдучког харамбаше Станоја Главаша и других, а у источној Србији Миленко Стојковић из Кличевца, уз помоћ кнеза Момира Дугалића из Лучице, Петра Добрњца из Добрње и других.

 

 

== Буна ==