Велико Трново — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м gradovi pobratimi |
|||
Ред 53:
== Срби у Великом Трнову ==
Трново је било место упокојења највећег српског светитеља [[Свети Сава|Св. Саве Немањића]]. Он се ту навратио након другог поклоничког пута у Свету земљу (Палестину). Дочекали су га са највећим почастима бугарски цар Асен и патријарх Јоаким. Сава је домаћинима дао део црквеног уметничког блага које је донео са истока. Умро је од последица грознице која га је узела, 14. јануара 1235. године. Сахрањен је уз највише почасти у православној цркви Четрдесеторице мученика у Трнову. Савин брат српски краљ Стефан је више пута тражио да му таст - бугарски цар да мошти Св. Саве. Наводно је бугарски цар сањао Саву који му је у сну пренео заповест од Бога, да његово тело преда Србима. Нетрулежно и миомирисно тело српског светитеља показало се приликом отварања саркофага. Све док нису пренете у Србију, његове чудотворне мошти су излечиле многе Бугаре, који су ту тражили исцељење и утеху. Мошти су пренете у цркву манастира Вазнесења Господњег, у српском манастиру Милешеви, задужбини тадашњег српског краља.<ref>"Свети Сава, принц и просветитељ", Цетиње - Београд 2007.</ref>
У Трнову и другим градовима Бугарске било је у 16. и 17. веку много Дубровчана трговаца. Били су то Срби католици и православци. <ref>"Београдске општинске новине", Београд 1899. године</ref> Њих је још бугарски цар Асен II позивао да развијају трговину по његовој земљи. Дубровчани су после пада Трнова, ту наставили да послују и чак населили своју велику трговачку колонију. Код Дубровчана католика окупила се у Трнову преостала бугарска властела, тражећи заштиту од Папе, преко испоставе његове католичке цркве. Населили су се ти бугарски бојари (властелини) у тзв. "Бојарској улици" у Трнову. Дубровчани су били утицајни, и помогли су неколико пута и код подизања буна против Турака. Главна и водећа личност устанка подигнут 1595. године у Трнову, био је Дубровчанин, Саркочевић. Успели су Бугари да за кратко оружјем створе нову слободну и самосталну бугарску државу. Престоница је постала Трново, а владар изабран као потомак Шишмановића - Шишман IV. Међутим турска сила је савладала отпор бугарских побуњеника, "држава" је укинута а Шишман је пребегао у Русију. Сурови Синам-паша је распршио све бугарске наде. Дубровчани су због подстицања и умешаности у бугарску побуну од тада у немилости Турака. То је њихов неочекиван а трагичан крај - пре свега трговине. Њихова вишевековна присутност и полет почињу од тада да слабе, и потпуно замиру на целој бугарској територији.<ref>"Правда", Београд 11.04.1931. године</ref>
Приручник за изучавање грчког и српског језика наручили су у Трнову 1845. године, архимандрит Максим и трговац Евстатије Киријак (из Београда).<ref>Георгије Киридис, Ефтимије Аврамовић: "Руководство брзом и лаком научању греческог и србског језика", Београд 1845.</ref> Купци једне српске књиге у Београду, били су 1847. године два Трновчана: Киријак Евстатијев и Никола Димзовић.<ref>Урош Миланковић: "Наше време", Београд 1847. године</ref> Исте, 1847. године Момчиловићева "Писменица" је купована и у Трнову, од стране тамошњих Бугара и Срба, које су они негирали, називајући - "Славјани". Међу тим Србима који су већ били на путу асимилације помињу се у списку пренумераната: Стефан Пешовић "ахтар", Јованча Пенчовић и десетак ученика - Беловић, Цотовић, Георгије Јовановић, Николај Дончовић, Николај Атанасовић, Сава Гајовић, Минчовић, Димитрије и Стефан Гашовић.<ref>Иван Момчиловић: "Писменица на славјански јазик", Београд 1847. године</ref> Једну српску књигу је прибавио другом приликом, Атанас Николајевић трговац из "Велике Трнове".
Живот Наполеонов који је описао француски књижевник Дима, превео је на српски Љубомир Ненадовић. На позив Јована Јовичића "камараша" у Рушчуку, тамо су се писали за претплатнике и читаоци из Великог Трнова: Хаџи Атанасије Михајловић и Петраћи Ш. Ћимишоглу тамошњи трговци.<ref>Александар Дима: "Наполеон Бонапарта или тридесет година француске револуције", Београд 1850. године</ref>
| |||