Стефан Урош I — разлика између измена

743 бајта уклоњена ,  пре 1 године
м
Уклоњене "референце" "оригиналног" историчара...
м
м (Уклоњене "референце" "оригиналног" историчара...)
| опис_грба =
}}
'''Стефан Урош I Немањић''' (око [[1223]]. — [[1. мај]] [[1277]]), познатији као '''Урош Велики''', био је [[Краљеви Србије (1217—1346)|српски краљ]] од [[1241]]/[[1242]]. до [[1276]]. године.{{sfn|Логос|2017|p=173, 178, 183}}{{sfn|Узелац|2015|p=55. са напоменом 100}}
 
Стефан Урош I је син [[Стефан Првовенчани|Стефана Првовенчаног]] и [[Ана Дандоло|Ане Дандоло]], унуке [[Млетачка република|млетачког]] дужда [[Енрико Дандоло|Енрика Дандола]]. Сматра се за једног од најважнијих српских владара [[13. век]]а.
 
== Биографија ==
Ниједан оновремени писани извор не говори о преврату који је довео до збацивања краља Стефана Владислава I и преузимању власти од стране полубрата, Стефана Уроша I. Према Даниловом зборнику, [[Стефан Владислав|Стефан Владислав I]] краљевао је у своме отачаству 7 година. Престо је преузео после септембра 1233. или најкасније почетком 1234. и већ средином 1241. владао је пуних седам година. Тада је могао бити збачен са престола. Зато је замисливо да је сама вест о смрти цара Ивана Асена II била довољна да незадовољна властела збаци бугарског зета и штићеника са престола у Србији. Тако је Стефан Владислав I могао бити смењен већ од јуна до октобра 1241. године, а најкасније до тога је дошло непосредно после проласка Монгола, то јест у априлу 1242. Српска властела је на престо довела трећег брата Стефана Уроша I.{{sfn|Логос|2017|p=173, 178, 183}}
 
Долазак [[Татари|Татара]] у Подунавље 1241/42. године није само довео до политичких потреса, него тада почиње занимљиво раздобље [[историја српског народа|српске историје]] које је везано за долазак [[Немачка|немачких]] рудара, познатих под именом [[Саси]]. А. Узелац указује да су Татари многе становнике Угарске убили, а друге одвели као робове и да су зато неки Саси бежећи пред нападом Монгола 1241/1242. прешли из [[Трансилванија|Трансилваније]] у Србију.{{sfn|Узелац|2015|p=53-55}} Они су почетком четврте деценије [[13. век|тринаестог столећа]] са собом донели нове технике проналажења и прераде руда [[племенити метали|племенитих метала]], пре свега [[сребро|сребра]], [[бакар|бакра]] и [[олово|олова]]. Њихово знање и способност оживеле су производњу метала и широм отворили врата [[средоземно море|медитеранског]] тржишта српској привреди. Саси се у Србији први пут изричито спомињу у писаном извору из друге половине 13. века, то јест у једној повељи краља Уроша рударском насељу [[Брсково (трг и рудник)|Брскову]] на Тари,{{sfn|Логос|2017|p=217 са напоменом 1101}} али се Брсково као трг спомиње већ 1243. {{sfn|Узелац|2015|p=53-55}} Саси су после Брскова развили и друге руднике у [[Трепча (средњовековни рудник)|Трепчи]], [[Рудник (Горњи Милановац)|Руднику]], [[Рогозна|Рогозни]], [[Ново Брдо|Новом Брду]] и у другим рударским местима. Развој [[рударство|рударства]] у Србији покренуо је развој трговачких веза са приморјем и јужном [[Италија|Италијом]], али и развој градских насеља и целокупне привреди у Србији. Развој рударства и трговине убрзао је целокупни привредни развој Србије. Стефан Урош I је ковао сребрни новац, а већи приходи омогућили су краљу да се постепено осамостали од властеле, јер је могао да држи значајну плаћену војску.
 
Средином XIII века Бугарима се указала прилика да поново покушају да се умешају у питања Србије. Крајем пете деценије XIII века дошло је до сукоба дубровачког надбискупа са Баранима. Дубровник је покушао да потчини својој верској власти Бар. Када је папа подржао захтеве из Дубровника, Барани (католици) су заштиту тражили од свог световног владара краља Стефана Уроша I. Зато су се погоршали односи Стефана Уроша I и Дубровника и дошло је до рата. Дубровчани су нашли савезника у Бугарима и једна бугарска војска је упала у Србију 1254. године, али рат је убрзо прекинут. Претпоставља се да је на то утицало стављање Угарске на страну краља Стефана Уроша I, који је тада можда постао и вазал угарског краља. Зато се и Дубровник морао измирити са Стефаном Урошем I у августу 1254. године. Упркос миру са Дубровником, напетости између две стране су опстале, па се између 1265. и 1268. водио нови рат. Дубровачке хронике наводе да су поводи за нови рат биле Урошеве оптужбе да Дубровчани отимају српске приморске земље, да пружа уточиште Урошевим непријатељима и да одржава везе са Венецијом.{{sfn|Fine|1994|p=202}} Упркос мужевој политици, Јелена Анжујска је одржавала добре везе са Дубровчанима.{{sfn|Fine|1994|p=202}} Мир између Уроша и Дубровника је склопљен 1268, по коме су Дубровчани били у обавези да испате 2000 перпера као данак, а заузврат су Дубровчани добили повластицу да не плаћају царину Урошу.{{sfn|Fine|1994|p=202}} Мир је још једном нарушен 1275. године, када је Стефан Урош I безуспешно напао Дубровник.{{sfn|Логос|2017|p=179}}
 
=== Сукоб са Никејским царством ===
Свети Сава је убедио [[Цариградска патријаршија|Васељенског патријарха]] и [[Никејско царство|Никејског цара]] да одобре аутокефалност (самосталност) српске цркве са статусом архиепископије. [[Васељенски патријарх]] [[Манојло I Цариградски]] у Никеји је именовао Саву за првог архиепископа Србије. Сава је остао архиепископ све до [[1233]]. године, да би га тада заменио његов ученик [[Арсеније I Сремац]].
 
Стефан Урош I је био у савезу са [[Епирска деспотовина|Епирском деспотовином]], [[Латинско царство|Латинском царевином]], Ахајском кнежевином и Сицилијом у њиховом сукобу са [[Никејско царство|Никејским царством]]. Он је послао епирском владару Михаилу II Анђелу 1.000 војника 1257. године који су заузели север Македоније са Скопљем. У Никејском царству после уклањања цара [[Теодор II Ласкарис|Теодора II Ласкариса]] на власт је 1258. године дошао [[Михајло VIII Палеолог]]. Војска Никејског царства је поразила Епирце и преузела Македонију 1259. године, а српски војници су напустили Македонију.{{sfn|ВИИНЈ, VI|1986|p=579-580. напомена 12}}{{sfn|Логос|2017|p=180}}
 
=== Однос са Византијом ===
[[Датотека:Balkans 1265.jpg|мини|лево|300п|Србија за време владавине Стефана Уроша Првог]]
Михајло VIII Палеолог је у јулу 1261. заузео Константинопољ и тако обновио [[Византијско царство]]. Стефан Урош I је настојао да успостави ближе пријатељске односе и родбински се повеже са Михајлом VIII Палеологом. Преговарало се о склапању брака између млађег краљевог сина Милутина и Ане, кћерке византијског цара. Када су се Византинци уверили да Милутин неће наследити престо, изговарајући се да угарска принцеза удата за Драгутина живи као слуга одустали су од склапања брака уз тврдњу да принцеза Ана не би постала „краљица него робиња” на српском двору. Преговори су изгледа вођени око 1271.<ref>Историја српског народа, I, Београд (1994). стр. 353, 354.</ref> После тога Стефан Урош I се окренуо [[византијско царство|византијским]] противницима и краљу [[Сицилија|Сицилије]] Карлу Анжујском. Тада је настојао да успостави ближе везе са њим. Карло је тражио савезнике против Византије и није необично да је у писмима Урошеву жену Јелену називао рођаком, али та родбинска веза је изгледа политичка измишљотина, а не потврда стварне родбинске блискости.<ref>Историја српског народа, I, Београд (1994). стр. 354.</ref>{{sfn|Логос|2017|p=179, 182 са напоменом 906}}
=== Однос са Угарском ===
У време обнове Византије, Стефан Урош I био је вазал краља [[Краљевина Угарска (1000—1526)|Угарске]] и 1260. послао му је помоћни одред у рату против чешког краља,{{sfn|ВИИНЈ, VI|1986|p=162. напомена 18}} али добри одоноси Стефана Уроша I и Угара су били нарушени крајем 1267. или почетком 1268. Тада је краљ Стефан Урош I [[Мачванска бановина|Мачванску бановину]] у Угарској, али војска Беле IV поразила је и заробила Стефана Уроша I и део његове властеле 1268.{{sfn|Fejér, Tomi IV, Vol. 3|1829|p=490-491}}{{sfn|Fejér, Tomi V, Vol. 1|1829|p=239}} Урош I је морао платити откуп и признати вазалне обавезе према угарском краљу. После сукоба, а као део измирења, склопљен је брак Урошевог старијег сина [[Стефан Драгутин|Стефана Драгутина]] и Каталине, кћерке угарског краља Стефана V.{{sfn|Fejér, Tomi V, Vol. 1|1829|p=126}}{{sfn|Логос|2017|p=181. У повељи Стефана V из јула 1271. пише „regem Seruiae; et Stephanum filium eius, iuniorem regem Seruiae, generum nostrum; ...”, тј. „краљ Србије [Урош I], и Стефан [Драгутин] син његов, млади краљ Србије”, а зет угарског краља}} Стефан Драгутин је тада постао „млади краљ”, тј. престолонаследник.
 
Стефан Урош I настојао је да ојача јединство државе. Зато је из владарске титуле избацио „Захумље, Травунију и Диоклитију”. У сачуваним повељама Дубровнику он се у ћириличном тексту називао: „Стефан Урош, помоћу Божијом краљ све Српске Земље и Поморске”. Исту титулу „самодржац свих Српских и Поморских Земаља” користили су и његови наследници. Средином XIII века из појединих области своје државе уклањао је споредне огранке владарске династије Немањића. Тако је уклонио потомке кнеза Мирослава из Захумља и потомке краља Вукана из Зете.{{sfn|Логос|2017|p=181}} Укинуо је владарске титуле великог кнеза [[Дукља|Дукље]] и кнеза [[Захумље|Хума]] а завео централистичку власт.
 
Као противник јаке средишње власти појавио се краљев син „млади краљ” Стефан Драгутин. Због Урошевог упорног одбијања да Стефану Драгутину издвоји посебну област на управу, дошло је до рата између њих. Драгутину је помогла угарска војска коју је послао краљ Ладислав IV, а рат је завршио победом „у земљи званој Гацко”. Тако је од Драгутина и угарских одреда краљ Стефан Урош I био поражен на Гатачком пољу 1276.{{sfn|Логос|2017|p=182-183}}
Изгледа да је дошло до некаквог споразума Стефана Драгутина са родитељима. По одобрењу новог краља Стефана Драгутина Зетом и Требињем управљала је његова мајка Јелена, а његов отац Урош I је боравио у Захумљу. Замонашио се као Симон и умро око 1280.{{sfn|Логос|2017|p=182-183}}
 
Сва три потомка [[Стефан Првовенчани|Стефана Немање II Првовенчаног]] сменила су се на српском трону. И док су владавине прве двојице биле сразмерно кратке, Стефан '''Урош''' I је на власти остао око тридесет пет (1241/42—1276).{{sfn|Логос|2017|p=182-183}}{{sfn|Узелац|2015|p=55. са напоменом 100}}
 
Ако би се то дуго време Урошеве владавине сагледало једним погледом, ма како то било и сложено и опасно, онда би се могло закључити да је Урошево доба било доба напретка српске државе и постављања темеља за још бржи развој.