Свети синод Краљевине Црне Горе — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м назад на стари назив док не расправимо |
Нема описа измене |
||
Ред 1:
[[Датотека:Митрополит Митрофан (Бан).JPG|мини|240п|десно|Митрополит [[Митрофан Бан]] (1885-1920)]]
'''Свети синод Краљевине Црне Горе''' је био највише црквено-управно тијело у [[Књажевина Црна Гора|Књажевини]], односно [[Краљевина Црна Гора|Краљевини Црној Гори]]. Управљао је свим пословима који су се тицали [[Православна црква|Православне цркве]] у Црној Гори. Основан је почетком [[1904]]. године, као ''Духовни савјет'', а потом је преименован доношењем ''Устава Светога синода у Књажевини Црној Гори''. На челу овог тијела се од оснивања налазио тадашњи цетињски митрополит [[Митрофан Бан]]. Због кашњења у избору другог епархијског архијереја (захумско-рашког епископа [[Кирило Митровић|Кирила Митровића]]), Свети синод је са радом започео тек у пролеће 1908. године,{{sfn|Дурковић-Јакшић|1991|p=64}} а 16. децембра 1918. године је донио историјску одлуку о уједињењу Православне цркве у Црној Гори са Православном црквом у Србији.<ref>Свети синод Краљевине Црне Горе, број 1169, Цетиње, 16. децембар 1918.</ref>▼
▲'''Свети синод Краљевине Црне Горе''' је био највише црквено-управно тијело у [[Књажевина Црна Гора|Књажевини]], односно [[Краљевина Црна Гора|Краљевини Црној Гори]]. Управљао је свим пословима који су се тицали [[Православна црква|Православне цркве]] у Црној Гори. Основан је почетком [[1904]]. године, као ''Духовни савјет'', а потом је преименован доношењем ''Устава Светога синода у Књажевини Црној Гори''. На челу овог тијела се од оснивања налазио тадашњи цетињски митрополит [[Митрофан Бан]]. Због кашњења у избору другог епархијског архијереја (захумско-рашког епископа [[Кирило Митровић|Кирила Митровића]]), Свети синод је са радом започео тек у пролеће 1908. године,{{sfn|Дурковић-Јакшић|1991|p=64}} а 16. (29.) децембра 1918. године је донио историјску одлуку о уједињењу Православне цркве у Црној Гори са Православном црквом у Србији.<ref>
== Оснивање Духовног савјета ==
[[Датотека:Princ Nicholas of Montenegro (W Le Queux).jpg|мини|210п|десно|Књаз и краљ [[Никола I Петровић-Његош]] (1860-1918)]]
На предлог митрополита [[Митрофан Бан|Митрофана Бана]], књаз [[Никола I Петровић]] је 1. јануара 1904. године, након савјетовања у [[Државни савјет Књажевине Црне Горе|Државном савјету Књажевине Црне Горе]], издао ''Закон о уређењу Духовног савјета''. Истога дана, црногорски књаз је издао и посебан указ којим су за чланове ''Духовног савјета'' именовани: митрополит Митрофан Бан, острошки архимандрит Петроније Рајичевић, морачки архимандрит Михаило Дожић, пивски игуман Прокопије Врачар, цетињски протођакон Филип Радичевић, васојевићки протопрезвитер Аксентије Бојовић и кучки протопрезвитер Павле Петровић. Поменути књажевски акти, који су се односили на проглашење ''Закона о уређењу Духовног савјета'' и именовање чланова тог тијела, објављени су у службеном листу "[[Глас Црногорца]]" од 1. јануара 1904. године.<ref>[http://dlib.me/skenovi/glas-crnogorca-nedjeljni-list-za-politiku-i-knjizevnost1-1904/01-01-broj-1/001.jpg Глас Црногорца, год. 33 (1904), бр. 1, стр. 1.]</ref> У истом броју поменутог гласила је на трећој страници, под насловом ''Духовни Савјет и Конзисторија'', био објављен и службени уреднички коментар, који је у целини гласио:
Линија 9 ⟶ 13:
==Од савјета до синода==
[[Датотека:Епископ_захумски_Кирил_Митровић.jpeg|мини|200п|десно|Епископ [[Кирило Митровић]]]]
Недуго након објављивања јануарских одлука о оснивању и саставу ''Духовног савјета'', дошло је до значајних промјена. Првобитни назив, под којим је ово тијело било основано, накнадно је промјењен у ''Свети синод'' и под тим називом је потом објављен ''[https://sr.wikisource.org/sr/%D0%A3%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2_%D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%BE%D0%B3_%D1%81%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B4%D0%B0_%D1%83_%D0%9A%D1%9A%D0%B0%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D0%B8_%D0%A6%D1%80%D0%BD%D0%BE%D1%98_%D0%93%D0%BE%D1%80%D0%B8_(1904) Устав Светогa синода у Књажевини Црној Гори]'', који је штампан током исте 1904. године, али је на крају самог текста ''антидатиран'' под наводним 30. децембром 1903. године. Међутим, то је била само једна у низу необичности које су се односиле на поменути акт. Наиме, поједине одредбе овог ''Устава'' одступале су од званично објављених јануарских одлука, што се првенствено односило на састав тог тијела. Према јануарском указу, за чланове ''Духовног савјета'' су између осталих именовани и тадашњи предстојатељи морачког и пивског манастира, али у накнадно објављеном ''Уставу'' није било ни помена о њиховом чланству у ''Светом синоду''. Ове и друге разлике и несагласности између службених података из ''Гласа Црногорца'' од 1. јануара 1904. године и накнадно штампаног, али антидатираног ''Устава Светога синода'', представљале су јасно свједочанство о напуштању првобитних замисли о оснивању редовног ''Духовног савјета'' зарад стварања ''Светог синода'' као значајно дугачијег тијела.
Линија 15 ⟶ 20:
Најзначајнију новину у односу на јануарске одлуке представљало је преименовање првобитних ''закона'' у накнадне ''уставе'', као и преименовање ''Духовног савјета'' у ''Свети синод''. По канонском праву, појам ''синода'' се могао односити само на тијело састављено од скупине архијереја, али у вријеме објавивања антидатираног ''Устава Светога синода'' у Црној Гори је постојао само један архијереј - митрополит Митрофан Бан, који је у исто вријеме администрирао и упражњеном [[Захумско-рашка епархија|Захумско-рашком епархијом]]. Иако је ''Устав'' предвиђао да ће будући захумско-рашки епископ такође бити члан ''Светог синода'', то није било довољно за стварање пуноправног синода, пошто је канонско право прописивало да такво тијело мора имати најмање тројицу архијереја у своме саставу. Црна Гора је у то вријеме имала само двије епархије, што значи да нису постојали ни основни канонски предуслови за стварање пуноправног ''синода''. Због тих и других потешкоћа, крњи ''Свети синод'' је почео да заседа тек у пролеће 1908. године,{{sfn|Дурковић-Јакшић|1991|p=64}} након именовања [[Кирило Митровић|Кирила Митровића]] за захумско-рашког епископа, а трећи архијереј је прибављен тек 1913. године, када се у састав овог тијела укључио [[Гаврило Дожић]], који је указом краља Николе постављен за ''[[Пећка епархија|пећког епископа]]''. Иако је рад на оснивању ''Светог синода'' започео 1904. године, ово тијело је основне канонске предуслове за рад стекло тек 1913. године.
== Трећи назив: Архијерејски сабор ==
[[Датотека:Устав Књажевине Црне Горе.jpg|мини|десно|185п|Устав [[Књажевина Црна Гора|Књажевине Црне Горе]] из [[1905]]. године]]
{{main|Никољдански устав}}
Током [[1905]]. године, на раније поменута питања надовезало се још једно слично питање, које је отворено доношењем државног [[Никољдански устав|Устава Књажевине Црне Горе]].{{sfn|Ивановић|2006|p=40}} У члановима 135. и 137. који су се односили на поједина црквена питања, поменути су инострани сабори и синоди, као две врсте црквених тијела, али у читавом тексту устава није било ни помена о недано створеном Светом Синоду у самој Црној гори, већ је уместо тог тијела у члановима 129. и 131. дословно поменут некакав "Архијерејски Сабор". Поврх тога, у члану 129. је била поменута само једна епархија - [[Митрополија црногорско-приморска|Митрополија црногорска]], док о другој епархији у Црној Гори ([[Захумско-рашка епархија|Захумско-рашка епархија]]) у читавом тексту устава није било ни спомјена, што је дошло до посебног изражаја у члану 45. који је предвиђао да ће црногорски митрополит по положају бити члан Народне скупштине, док таква могућност није ни поменута за поглавара друге епархије, која је у то вријеме била упражњена, што значи да је и по том питању приликом доношења устава био начињен некакав изузетак или превид.
Поменути примјери свједоче да је у року од непуне двије године (1904-1905) исто црквено тијело у три кључна и званична акта било именовано на три потпуно другачија начина: према првобитном закону назив је гласио "Духовни савјет", потом је у црквеном уставу уведен назив "Свети синод", а затим је у државном уставу уведен назив "Архијерејски сабор". Ове недоследности на сликовит начин свједоче о непостојању јасних смјерница за уређење постојаног и на канонима заснованог црквеног поретка у Црној Гори.
== Састав ==
| |||