Манастир Лепавина — разлика између измена

нема резимеа измене
Нема описа измене
ознаке: визуелно уређивање мобилна измена мобилно веб-уређивање
Нема описа измене
 
== Прошлост ==
Према старом локалном летописуљетопису, [[манастир]] Лепавина је подигнут око [[1550]]. године, дакле ускоро по оснивању првих српских насеља у овом крају. Као његов оснивач помиње се монах из манастира Хиландара (са полуострва [[Света гора|Атос]] у данашњој [[Грчка|Грчкој]]) – Јефрем Вукодабовић, пореклом Херцеговац, који је са два монаха из Босне саградио дрвену црквицу. Убрзо им се придружило још неколико монаха, а установа је, према летописуљетопису, проглашена манастиром.
 
Турци и исламизирано становништво из Ступчанице, Пакраца и Бијеле, под вођством Зареп-аге Алије, су у августу 1557. године спалили цркву и монашке зграде, четири монаха су убијена, а двојица одведена у ропство.
 
Године [[1598]]. у Лепавину је дошао јеромонах Григорије, такође сабрат Хиландара, са двојицом монаха из манастира [[Манастир Милешева|Милешева]], те је манастир обновљен. Православном становништву, које је непрекидно учествовало у борбама против Турака и њихових помагача, 1630. дане су повелике повластице, чиме су створени услови за градњу ширих размераразмјера.
 
Архимандрит Висарион је [[1635]]. године дошао у Лепавину и ставио се на чело манастира, те је под његовим надзором од 1636.<ref>"Богословље", Београд 1933.</ref> до 1642. изникао озбиљнији манастирски комплекс.
Барон Јоханес Галер је у септембру [[1642]]. године потврдио манастиру право власништва свих имања које су му подарили сељани Брањске и Сесвечана. То исто су посебним писмима учинили и барон Сигмунд фон Ајбисвалд, затим војвода Гвозден са Ђорђем Добројевићем, Блажом Пејашиновићем и војводом Радованом ([[5. фебруар]]а [[1644]]), барон [[Хонориус фон Траутмансдорф]] ([[10. јул]]а [[1644]].) и гроф [[Георг Лудвиг фон Шварценберг]] ([[23. новембар|23. новембра]] [[1644]].). Руски цар Алексије Михајлович је 1651. године дозволио да калуђери лепавински могу сваке седме године долазити у Русију, ради скупљања прилога.<ref>"Дело", Београд 1911.</ref>
 
ИсторијаПрошлост манастира Лепавине неодвојиво је повезана са историјомпрошлошћу Срба у Вараждинском генералату, који су се поистовећивалипоистовјећивали са православљем и устрајно се одупирали верскојвјерској унији са [[Римокатоличка црква|Римокатоличком Црквом]]. Писмо манастирских калуђера загребачком бискупу из 1658. године<ref>"Дело", Београд 1912.</ref> у којем износе "да су покорни оцу папи и прави католичани" треба прихватити као "бацање прашине у очи". Монаси узимају учешћа и у борби локалногмјесног становништва против друштвених неправди: 1666. године страдају у великој буни крижевачког великог судије Осмокруховића, а 1672. године су заједно са монасима из Гомирја (укупно њих 14) били осуђени на доживотно робовање на галијама и у оковима послани на [[Малта|Малту]]. (То спомиње и Адам Прибићевић у књизи "Насељавање Срба по Хрватској и Далмацији") 24. новембра 1715. (одн. 13. новембра према јулијанском календару) на прагу манастирске цркве је из пушака убијен игуман Кодрат, што је била последицапосљедица спорова са оближњим [[источне католичке цркве|унијатским (гркокатоличким)]] свештенством.
 
ЖивеоЖивио је у манастиру Лепавини 1666. године владика '''Србославунски''' (православни, славонски) Јоаникије (Јоаким?) Ђаковић.<ref>"Српски сион", Карловци 1905.</ref> Он је 1665. године даровао манастиру јеванђеље штампано у Москви 1649. године.<ref>"Дело", Банат 1912.</ref> Поткрај [[1692]]. године и почетком [[1693]]. године боравио је у Лепавини српски [[Пећка патријаршија|(пећки) патријарх]] [[Арсеније III Црнојевић|Арсеније III. Чарнојевић (Црнојевић)]].<ref>"Српски сион", Карловци 1906.</ref> Окупљао је народ и проповедао у манастиру, те одлазио у посетепосјете околним крајишким војводама, што је подигло углед манастира, који је – послепослије предавања манастира Марче унијатима – постао најважнијинајважније центарсредиште православља у том крају.
 
На челу манастира налазио се 1731. године игуман Данило. Православци из Вараждинског генералата успелиуспјели су [[1734]]. године добити дозволу за православног епископавладике – унијатски епископвладика (бискуп) је за седиштесједиште примио недавно одузети манастир Марчу, док је за резиденцијусједиште новог православног епископавладику одређена Лепавина. Међутим, због периферног положаја Лепавине, коначно седиштесједиште православнеправославног епископијевладичанства постао је [[Северин]], док је епископијавладичанство добиладобило назив Лепавинско-северинска [[епархија]]. У Лепавини је сахрањен први лепавинско-северински епископвладика Симеон (Филиповић), који је умро у истражном затвору у Копривници, што је опет била последицапосљедица постепеног наметања уније локалниммјесним православцима.
 
=== Манастирски храмХрам ===
Иако православцима живот под [[Марија Терезија|Маријом Терезијом]] није био лак – православље је краће времевријеме стављено и изван закона, а лепавински манастир је требало да припадне унијатима – половином 18. столећастољећа изграђена је данашња манастирска црква. Она је посвећена празнику Ваведење Пресвете Богородице.<ref>"Дело", Београд 1912.</ref> Градњу је водио Никола Поповић, некадашњи “протопоп хорвацки” и бивши парох Писанице, гдје је био подигао лепулијепу цркву. Никола се замонашио и постао лепавински архимандритнастојатељ Никифор. Довршену цркву барокног стила посветио је [[25. март]]а [[1753]]. године [[Костајничка епархија|костајнички]] епископвладика [[Арсеније Теофановић]], који је готово стално боравио у Северину. Године 1758. помиње се капелица манастирска посвећена Св. Николи, у којој је обављано рукоположење калуђера.<ref>"Српски сион", Карловци 1899.</ref>
 
Манастирски иметак се 1902. године састојао од 515 ј. 553 кв хв земље, са катастарским чистим приходом од 1.759 к 82 п. То је вредноствриједност од укупно 35.196 к 90 п. ВредностВриједност манастирских здања износи 77980 к, права 240 к, вредноснивриједносни папири 3.882 к 18 п, драгоценостидрагоцјености 426 к 18 п, опреме 22.446 к 90 п, и остале покретности 6.114 к 60 п. ВредностВриједност целокупногцјелокупног манастирског имања процењенпроцијењен је на 146.306 к 8 п.<ref>"Српски сион", Карловци 31. мај 1905.</ref>
 
Изузетно тешке тренутке је манастир проживеопроживио у времевријеме [[Други светски рат|Другог светскогсвјетског рата]]. Одмах послепослије окупације братство је ухапшено и одведено у логор. Јеромонах Јоаким (Бабић) је убијен, а остали су монаси прогнани у [[Србија|Србију]]. 27. октобра 1943. године манастир је бомбардован, манастирске зграде су готово сасвим разрушене, а црква и конак тешко су оштећени. Црквена опрема је била у целиницјелини уништена, али је у делудијелу конака који је избегаоизбјегао рушење остао сачуван деодио манастирске библиотекекњигохранилнице, који су присвојили унијатски свештеници.
 
== Послије Другог свјетског рата ==
ПослеПослије рата у манастиру живи отац Симеон (Сакуљ), који га делимичнодјелимично обнавља и враћа отуђено благо. Залагањем [[митрополија загребачко-љубљанска|загребачко-љубљанског митрополита]] [[Јован Павловић|Јована (Павловића)]], који је 1977. постао поглавар епархијевладичанства, манастир полако враћа некадашњи сјај и важност. Веза са манастиром Хиландаром поново је оживелаоживјела 1984. године доласком хиландарског монаха Гаврила (Вучковића), који је након неког времена постао манастирски [[игуман]]настојатељ и напослетку [[архимандрит]].<ref>{{Cite web|url=http://www.mitropolija-zagrebacka.org/index.php/manastiri/37-manastir-lepavina | title = Манастир Леповина | accessdate=29. 3. 2017 |archive-url=https://web.archive.org/web/20151018031016/http://www.mitropolija-zagrebacka.org/index.php/manastiri/37-manastir-lepavina |archive-date=18. 10. 2015 |dead-url=yes }}</ref>
 
У обнови манастира учествовали су [[СветскиСвјетски савет цркава]], [[Лутеранизам|Евангелистичка]] омладина из Виртемберга и верницивјерници Евангелистичке цркве из [[Штутгарт]]а.
 
Захваљујући пожртвовном раду оца Гаврила (Вучковића), духовни живот је у успону: братство броји неколико чланова, издаје се часописа „Пут, Истина и Живот“, а манастир је омиљено стециштестјециште ходочасника не само из Хрватске, него из целецијеле Европе, па и шире. ПосећујуПосјећују га рекеријеке православних и римокатоличких верникавјерника, као и они који траже одговоре на нека духовна питања или помоћ у невољи. Лепавина служи мостом у новом дијалогу љубави између источне и западне Цркве, старе размирице се заборављају, а успоставља се нова атмосфера међусобног разумевањаразумијевања и истинског дубљег упознавања.
 
== Драгоцјености ==
== Манастирске драгоцјености ==
Манастир се поноси чудотворном иконом Пресвете Богородице Лепавинске, која га и чини важним ходочасничким средиштем. Насликана је у критско-италијанском стилу са почетка 16. векавијека. Не зна се како је тачно доспеладоспјела у манастир, а локалномјесно предање каже да је била ту док је манастир још био у повојима.
 
Године 1691. штампане су неке богослужбене књиге (минеји) у Москви да би биле дароване манастиру Лепавини. На свакој је писало да је ту књигу дао руски цар Петар Велики: "Србској земли ваведенског манастира Леповинског".<ref>"Дело", Београд 1911.</ref>
 
Једна од знаменитости био је и црквени [[иконостас]] из [[1775]]. године, рад једног од најбољих представника раног српског барока, [[Јован Четиревић-Грабован|Јована Четиревића-Грабована]] и његовог ученика [[Григорије Поповић|Григорија Поповића]]<ref>"Српски сион", Карловци 1905.</ref>, уништен у Другом светскомсвјетском рату, а од њега су се сачувале само три слике. Поред ових, у манастиру се чувају и старије иконе светог Симеона Немање, светог Саве и икона Ваведења Пресвете Богородице, које су израђене у Лепавини 1647. године.
 
Особиту вредноствриједност представљају старе рукописне и штампане књиге. Међу најстарије спадају два четвероеванђеља из 13. и 14. векавијека, од којих је једно српско-рашке, а друго македонске редакције, оба са лепимлијепим иницијалима. Будући да је Лепавина служила и као основна школа за стицање писмености и основних знања, овдеовдје су похрањиване и многобројне писане и копиранепресликане књиге.
 
== Види још ==
* [[Списак манастира Српске православне цркве]]
 
== РеференцеИзвори ==
{{reflist}}
 
== Књижевни помен ==
== Литература ==
{{colbegin|2}}
=== О манастиру ===
* ''Чуда пресвете Богородице Лепавинске''. Ур. В. Србљан. Соколовац: Манастир Лепавина, 2000.
 
=== О ликовној уметностиумјетности манастирабогомоље ===
* Јовановић, М. “Јован Четиревић Грабован,” ''Зборник за ликовне уметности'' 1 (1965), 199-222.
* Милеуснић, С. “Византина у црквеном сликарству Славоније”, ''Зборник Матице српске за ликовне уметности'' 34/35 (2003), 19-29.
* Милеуснић, С. “Сликар Остоја Мркојевић и његова иконописачка дела”, ''Зборник за ликовне уметности'' 21 (1985), 353-368.
 
=== О историјипрошлости Православне цркве и Срба у Хрватској ===
* {{Cite book|ref=harv| last=Ивић| first = Алекса|authorlink = Алекса Ивић|year=1909| title = Сеоба Срба у Хрватску и Славонију: Прилог испитивању српске прошлости током 16. и 17. века| location = Сремски Карловци| url = https://books.google.com/books?id=QOw7AQAAMAAJ}}
* Гавриловић, С. ''Срби у Угарској, Славонији и Хрватској, у борбама против Турака од XV до XVIII века''. Београд: Нова, САНУ, Балканолошки институт, 1993.
* [http://www.manastir-lepavina.htnet.hr ранија званична страница манастира Лепавина]
* [http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Sa-mladima-se-ne-moze-lazno-i-tutorski.sr.html Архимандрит Гаврило Вучковић - интервју („Политика“, 3. април 2010.)]
* [http://manastiriusrbiji.com/manastir-lepavina/]
* [https://www.montesol.rs/%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%80-%D0%BB%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D0%BD%D0%B0.html]
 
{{Манастири Митрополије загребачко-љубљанске}}
 
{{DEFAULTSORT:Лепавина}}
[[Категорија:Манастири Митрополије загребачко-љубљанске|Лепавина]]
Анониман корисник