Вук Драшковић — разлика између измена

Драшковић је осамдесетих године 20. века био део национално оријентисане интелигенције у Србији. Спадао је међу истакнуте заговорнике вишестраначја, грађанских и верских слобода, обнове српских националних вредности. [[1989]]. године, заједно са [[Мирко Јовић|Мирком Јовићем]] је основао политичку странку [[Српска народна обнова|Српску народну обнову]], али због супротстављених ставова та се странка цепа.{{sfn|Fischer|2007|p=459}} 14. марта 1990. отцепљено крило [[Српска народна одбрана|Српске народне одбране]] чији је Драшковић био председник уједињује се са [[Српски слободарски покрет|Српским слободарским покретом]] [[Војислав Шешељ|Војислава Шешеља]].{{sfn|Fischer|2007|p=459}} Са Војиславом Шешељем је у [[Српски сроднички односи#Остало|кумовском]] односу.

По распаду Српске народне одбране, Драшковић је [[1990]]. године основао странку [[Српски покрет обнове]], која је била у опозицији режиму [[Слободан Милошевић|Слободана Милошевића]].{{sfn|Fischer|2007|p=459}} У том периоду, два пута је хапшен. Први пут после [[демонстрације у Београду 1991.|деветомартовских демонстрација]] [[1991]]. године, када је провео три дана у затвору.{{sfn|Fischer|2007|p=459}} Други пут је ухапшен са супругом Даницом, јуна [[1993]]. године, када су осуђени на два месеца затвора и када су преживели најсуровију полицијску тортуру. Вук је тада штрајковао глађу и на себе скренуо пажњу европске јавности. Обоје су ослобођени захваљујући притиску водећих државника и органа међународне заједнице. Између осталих, за слободу Вука Драшковића и његове супруге најодлучније су се заложили амерички председник [[Бил Клинтон]], руски председник [[Борис Јељцин]], француски председник [[Франсоа Митеран]] и његова супруга Данијела, грчки премијер [[Константин Мицотакис]], британски премијер [[Џон Мејџор]] и други.<ref>[https://archive.is/20120804223424/www.mfa.gov.rs/Officials/draskovic_e.html Биографија Драшковића на сајту СМИП-а], Приступљено 5. 5. 2013.</ref>

У периоду 1996—1997, заједно са [[Зоран Ђинђић|Зораном Ђинђићем]] и [[Весна Пешић|Весном Пешић]], предводио је '''[[Коалиција Заједно|коалицију Заједно]]''' која је у другом кругу локалних избора освојила апсолутну победу. Међутим, Милошевићев режим то није признао па су настали [[демонстрације у Србији 1996–1997.|тромесечни протести]] по целој Србији. Најзад је, фебруара [[1997]], Милошевић признао победу опозицији. Драшковић је иступио из те коалиције када је градоначелник Београда, Зоран Ђинђић одбио да га подржи за заједничког председничког кандидата опозиције.

Вук Драшковић је као мало који српски политичар новијег доба, остао доследан себи и притом "еволуирао" у ставовима и тежњама. Увек је предњачио у визионарским ставовима и одговорима; наилазио на неразумевање јер је ишао испред свог времена. Од свог СПО-а, изградио је истински националан и демократски опредељен широк народни "покрет", а не обичну политичку странку са уским циљевима. То је разлог што он није политички "профитирао", већ се задовољио предњачењем и доприносом развоју демократије. Остао је запамћен из деведесетих година 20. века, као "господар тргова"; велики мада емотивни говорник. Док још није дошло до првих ратних сукоба, као лидер најјаче опозиционе странке, тежио је ка очувању - конфедерацији тадашње Југославије. Залагао се за Југославију, као најбоље решење, знајући да је то једина држава у којој су живели сви Срби. Када је о Србији реч, у време када је она била под режимом Слободана Милошевића, он је био на супротним позицијама: десничар, традиционалиста и националиста<ref>Вук Драшковић: "Којекуде Србијо", Београд 1989.</ref> (у позитивном смислу речи) - заговорник стварања јаке Србије, као монархије са српском војском, која би штитила српски народ и српске границе. Стајао је на позицији: ''Книн се брани у Београду, а не у Хрватској''. Био је на политичким позицијама ђенерала Драже Михајловића и Равногорског покрета<ref>Вук Драшковић: "Ноћ ђенерала", Београд 1994.</ref>, тражећи да дође до историјског измирења између Срба партизана и Срба Равногораца (четника), без обзира на крупне идеолошке и друге разлике. Инсистирао је тада да Србија раскине споне са комунистичком прошлошћу и демонтира тајне службе, које су биле одговорне за бројне злочине и политичке ликвидације. И сам је због својих иступа био више пута њихова мета<ref>Вук Драшковић: "Мета", Београд 2007.</ref>; био је жртва над којом су пробали све: "од прислушкивања до ућуткивања" (убиства). Када је минула деценија грађанског рата и распада титовске Југославије, као мало ко је тражио храбро суочавање са злом у сопственом народу. Осуђивао је ратне злочине који су компромитовали славни српски ратнички идеал. А када је Србија кренула 2000. године да се демократизује, он се помера ка десном "центру", и усмерава на грађанско друштво и евроинтеграције. Драшковић се показао као политички визионар али и смео прагматичар, који је до сада већи углед и признање стекао у иностранству.

* Заговорник је признања фактичког стања на Космету, од стране Србије: ''Више од аутономије, мање од независности''.

* Инсистира на кантонизацији [[Косово и Метохија|Косова]] и [[босна и Херцеговина|Босне и Херцеговине]], још од 1990. године

* Још [[1996]]. године, Вук Драшковић се изјаснио за испуњавање свих обавеза према Трибуналу у Хагу и на томе стално инсистира