Вук Драшковић — разлика између измена

Вук Драшковић је као мало који српски политичар новијег доба, остао доследан себи и притом "еволуирао" у ставовима и тежњама. Увек је предњачио у визионарским ставовима и одговорима; наилазио на неразумевање јер је ишао испред свог времена. Од свог СПО-а, изградио је истински националан и демократски опредељен широк народни "покрет", а не обичну политичку странку са уским циљевима. То је разлог што он није политички "профитирао", већ се задовољио предњачењем и доприносом развоју демократије. Остао је запамћен из деведесетих година 20. века, као "господар тргова"; велики мада емотивни говорник. Док још није дошло до првих ратних сукоба, као лидер најјаче опозиционе странке, тежио је ка очувању - конфедерацији тадашње Југославије. Залагао се за Југославију, као најбоље решење, знајући да је то једина држава у којој су живели сви Срби. Када је о Србији реч, у време када је она била под режимом Слободана Милошевића, он је био на супротним позицијама: десничар, традиционалиста и националиста<ref>Вук Драшковић: "Којекуде Србијо", Београд 1989.</ref> (у позитивном смислу речи) - заговорник стварања јаке Србије, као монархије са српском војском, која би штитила српски народ и српске границе. Стајао је марта 1991. године на позицији: ''Книн се брани у Београду, а не у Хрватској''. Био је на политичким позицијама ђенерала Драже Михајловића и Равногорског покрета<ref>Вук Драшковић: "Ноћ ђенерала", Београд 1994.</ref>, тражећи да дође до историјског измирења између Срба партизана и Срба Равногораца (четника), без обзира на крупне идеолошке и друге разлике. Инсистирао је тада да Србија раскине споне са комунистичком прошлошћу и демонтира тајне службе, које су биле одговорне за бројне злочине и политичке ликвидације. И сам је због својих иступа био више пута њихова мета<ref>Вук Драшковић: "Мета", Београд 2007.</ref>; био је жртва над којом су пробали све: "од прислушкивања до ућуткивања" (убиства). Када је минула деценија грађанског рата и распада титовске Југославије, као мало ко је тражио храбро суочавање са злом у сопственом народу. Осуђивао је ратне злочине који су компромитовали славни српски ратнички идеал. А када је Србија кренула 2000. године да се демократизује, он се помера ка десном "центру", и усмерава на грађанско друштво и евроинтеграције. Драшковић се показао као политички визионар али и смео прагматичар, који је до сада већи углед и признање стекао у иностранству.