Влатко Гилић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
+ |
Нема описа измене |
||
Ред 18:
| држава_смрти =
}}
'''Влатко Гилић''' ([[Подгорица]], [[1. јануар]] [[1935]]) је [[Србија|српски]] [[режисер]] и [[Сценаристкиња|сценариста]]. Његов опус од дванаест кратких играних и [[Документарни филм|документарних филмова]], насталих у другој половини шездесетих и првој половини седамдесетих година, сматра се једним од највиших креативних домета [[Кинематографија|домаће кинематографије]] у домену кратке уметничке форме.<ref>{{cite book |last1=Лазић |first1=Радослав |title=Расправа о филмској режији |date=1991 |location=Београд |page=35-36.}}</ref>
== Биографија ==
Рођен је 1. октобра [[1935.]] у [[Подгорица|Подгорици]]. Дипломирао је на [[Архитектонски факултет Универзитета у Београду|Архитектонском факултету у Београду]]. Филмом је почео да се бави најпре као [[сценограф]], радећи сценографију за филмове “Проверено мин њет” ([[1965]]), “Топле године” ([[1966]]), “Вук са Проклетија” ([[1967]]). У корежији са Предрагом Голубовићем 1966. године снима кратки играни филм “Мала светлост”, а наредних година самостално “Повратак на родно дрво”, затим “Хомо Сапиенс” и “Хомо хомини”, развијајући мит о [[Сизиф|Сизифу]]; седамдесетих “Затегни деле”, “In continuo”, “Дан више”, “Јуда”, “Љубав”… У анкети Института за филм у Београду “Љубав” је проглашен за најбоље остварење у историји југословенске кинематографије у [[Краткометражни филм|краткометражној]] продукцији и номинован је међу пет најбољих у такмичењу за „Златни глобус”(Golden Globe Award). Године 1975. снима играни филм „Кичма”, који су амерички продуценти уврстили међу десет најбољих филмских остварења у свету и предложили за награду “[[Оскар]]” у категоријама за [[Режија|режију]], [[Камера|камеру]] и [[Музика|музику]].<ref>{{cite journal |last1=Mунитић |first1=Ранко |title=О документарном филму |journal=Филмотека |date=1975 |volume=16}}</ref> До [[1990]]. године Гилић аплицира на различитим конкурсима, али не добија материјална средства за реализацију својих сценарија. Последњи, играни филм “Дани од снова” снимио је [[1980]]. године, када се, због немилости тадашње власти и неблагонаклоне климе у домаћем кинематографском окружењу, повукао и посветио педагошкој каријери као професор режије на [[Академија уметности Универзитета у Новом Саду|новосадској Академији уметности]], као и на Факултету ликовних уметности на Цетињу. Одбијање да прими награде и јавна признања и да се појављује у медијима, у окружењу у којем, и поред међународних признања, није био у могућности да настави рад, сведочи о његовом отпору против оних струја у домаћој кинематографији (или у директној вези са њом) које гуше право и слободу аутентичног уметничког израза. <ref name="vlatko1">{{cite web |title=GOST ALUM-A: REDITELJ I SCENARISTA VLATKO GILIĆ |url=http://www.fsu.edu.rs/gost-alum-a-reditelj-i-scenarista-vlatko-gilic/ |website=Fakultet savremenih umetnosti |accessdate=15. 7. 2019}}</ref><br>
Три Гилићева филма уврштена су у колекцију Галерије модерних уметности у Њујорку у депоу који одолева евентуалној нуклеарној катастрофи, као део духовне оставштине човечанства за будућност.
== Награде ==
Амерички медијски гигант [[NBC]] уврстио је Влатка Гилића, као јединог редитеља из [[Југоисточна Европа|Југоисточне Европе]], међу педесет најбољих у историји светске кинематографије, поред великана филмске уметности као што су [[Чарли Чаплин|Чаплин]], [[Алфред Хичкок|Хичкок]], [[Хенри Форд|Форд]], [[Ингмар Бергман|Бергман]], [[Акира Куросава|Куросава]], [[Стенли Кјубрик|Кјубрик]], [[Андреј Тарковски|Тарковски]], [[Роберто Роселини|Роселини]]… <ref>{{cite web |title=Filmovi Vlatka Gilića na festivalu evropskog filma u LA |url=http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:425680-Filmovi-Vlatka-Gilica-na-festivalu-evropskog-filma-u-LA |website=Večernje novosti |accessdate=15. 7. 2019}}</ref>
* [[Златна арена]] у Пули за сценографију филма „Проверено мин њет“ 1965.
* Велика златна медаља на филмском фестивалу у Београду за филм „Златно Деле“ 1970 године
* Гранд при на филмском фестивалу у Београду за филм „In continuo“ 1971 године
* „Сребрни медвед“ 1971. на филмском фестивалу у Западном Берлину за филм “Ин цонтинуо”
* Велика Златна медаља на филмском фестивалу у Београду за филм „Дан више“ 1972 године
* Гранд при на Међународном филмском фестивалу у Оберхаузену 1972. за филм „Дан више“
* Гранд при на филмском фестивалу у Београду за филм „Љубав“ 1973.
* Гранд при на Међународном филмском фестивалу у Оберхаузену 1973. за филм „Љубав“
* Гранд при „Е.Е.КЕШ“ на филмском фестивалу у Лајпцигу
* Гранд при на филмском фестивалу у Белвиу (САД)
* Гранд при „Удружења стваралаштва и уметности Вашингтона“
* Гранд при Жирија омладине на Интернационалном филмском фестивалу у Ниону (Швајцарска)
* Гранд при на филмском фестивалу у Мелбурну (Аустралија)
* Гранд при на 21. филмском фестивалу у Сиднеју
* Специјална награда на филмском фестивалу у Тренту (Италија)
* Тринаестојулска награда за културу и уметност Црне Горе
* Октобарска награда за културу и уметност града Београда
* Првомајска награда града Београда за ТВ серију „Операција 30 слова“
* Награда ФИПРЕСЦИ за филм „Дани од снова“ 1980 г. у Пули
* Награда Кинотеке Србије за допринос унапређењу кинематографије
== Из критике ==
Према речима филмске критике Гилић ''релативизује границе између документаристичке и фикционе структуре и, без обзира на то да ли су присутнији елементи једне или друге, кроз њихово прожимање ствара надахнуте филмске есеје, у којима се отискује његов сопствени ток свести''.<br>
''Мислим да је југословенски филм 'Кичма', иако мрачан и страшан, једна од најоригиналнијих и најизузетнијих визија пропасти свијета коју сам икада видио. Када дође смак свијета, то вјероватно неће бити ни земљотрес ни поплава, свијет ће нестати у епрувети и у шприцу. Мислим да је 'Кичма' блиставо режиран филм који нам кроз дивну фотографију хиљаде ријечи замјењује сликама. 'Кичма' је дјело Влатка Гилића, цијењеног сценаристе и редитеља југословенских документарних филмова, који у области играног филма дебитује овом стравичном фантазијом што мучи и прогања, овом причом о чудовишном помору који Београд претвара у костурницу...''<br>
''Биће заиста занимљиво видјети шта ће Влатко Гилић, тај велики таленат који је још у тридесетим годинама, створити послије 'Кичме''', записао је Рекс Рид у Дејли њузу (1977).<br>
''Нико не истражује људску судбину на тако дубок начин као Гилић'', пише Вилард ван Дајк, директор филмског одељења њујоршког Музеја савремене уметности, у писму упућеном “Дунав филму”, у којем тражи да откупи Гилићева дела.<ref>{{cite journal |title=Филм суровости : 50 година Југословенског фестивала документарног и краткометражног филма (1954-2003) |journal=Руковет |date=2003 |volume=Год. 48, бр. 8/12 |page=стр. 19-21}}</ref>
== Филмографија ==
Линија 38 ⟶ 79:
|}
== Референце ==
{{рефлист}}
== Литература ==
* [https://www.rastko.rs/cms/files/books/56c5848d891c1 DIJALOZI O UMETNOSTI FILMSKE REŽIJE]
* Улога краја филмова Влатка Гилића / Петар Јовановић // Нова мисао. - ISSN 1821-2107. - Бр. 05 (април 2010), стр. 72-73.
== Спољашње везе ==
{{портал|Биографија}}
Линија 44 ⟶ 91:
* [http://portalanalitika.me/clanak/103810/nikola-vukcevic-decenije-u-kojima-vlatko-gilic-ne-stvara-najvise-govore-o-nama-samima („Портал Аналитика", 7. јун 2013)]
{{DEFAULTSORT:Гилић, Влатко}}
| |||