Мухамед — разлика између измена

|caption1=<small>[[Тимуриди|Тимуридска]] репрезентација Мухамеда; из [[Мираџнама|Мираџнаме]] ({{јез-перс|[Miʿrāǧ-Nāme] معراج نامه}} — ’књига [[вознесење|вознесења]]’; [[Херат]], [[1463]]), у колекцији [[Национална библиотека Француске|Националне библиотеке Француске]] у [[Париз]]у</small>

|image2=Muslim depiction of Muhammad - 17th century Ottoman copy from the "Edinburgh codex".jpg

Када је Мухамед умро, док су његов нећак и зет Али ибн Абу Талиб и његов ујак ел Абас побожно чували беживотно тело пророка, други следбеници су се окупили да изаберу наследника или [[калиф|халифа]] (од кхалафа - „следити"). У зору, после дугог саветовања, скупштина је одлучила да први наследник пророков буде [[Ебу Бекр|Абу Бакр]], његов таст и пратилац на хиџри до Медине, изабран лично од Мухамеда да води заједничке молитве. Током две године свога халифата, Абу Бакр је учврстио муслиманску доминацију у Арабији, помирио бунтовна бедуинска племена и ратовао против византијске Сирије. Абу Бакров наследник и други халиф био је [[Омар|Омер]] (634—644), који је освојио Сирију и део Египта и Месопотамије. После Омерове смрти, почеле су велике шизме. Следбеници [[Алија]], пророковог нећака и мужа пророкове кћерке Фатиме, очекивали су од њега да постане нови халиф, али аристократа [[Осман ибн Афан|Осман]] (644—656) из породице мекијанских Умајада, бивших пророкових непријатеља, је изабран уместо њега. У складу са идеологијом ревафид (они који не признају/први халифи), чланови [[Шиизам|Ши`а Али]] (или „Алијеве странке"), изјавили су да наследство мора да буде установљено на основу ближих сродничких релација: халиф мора да буде не само из племена Курејш, већ такође из фамилије Хашемита и законски рођен у браку Фатиме, пророкове кћерке, са [[Алија|Али ибн Аби Талибом]], што је требало да значи династију Алид.<ref name="Мирча Елијаде"/>