Лудвик Лазар Заменхоф — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене
ознаке: мобилна измена мобилно веб-уређивање
Нема описа измене
Ред 59:
: ''Врло тужан бејаше тада мој живот. Морао сам да оставим Варшаву и да потражим хлеб на неком другом месту. Моја супруга је морала да са децом отпутује код свога оца а ја сам отишао (новембра 1889) у град [[Херсон]] (јужна Русија), где није било очног лекара (успут: ту беше само једна очна лекарка), и где сам се надао да ћу наћи хлеба за мене и моју породицу. Али ме је нада ужасно обманула: моји тамошњи приходи не само да ми нису омогућавали да храним породицу, већ није достизало ни за мене самог, насупрот мојем скромном и шкртом начину живота! Просто и буквално нисам имао шта да једем: често сам остајао без ручка! Ни моја супруга ни моји нити су моји рођаци о томе шта знали јер супругу нисам хтео да растужујем, и у својим писмима стално сам је уверавао, да ми је врло добро и да гајим наду да ћу је ускоро довести код мене. Ипак нисам више могао да издржим, а и морао сам да признам супрузи целу моју ситуацију. Био сам тада врло нерад да примим од било кога новчану помоћ; ипак, туга и инсистирајуће молбе моје супруге приморале су ме да примим новчану помоћ од свог таста (који тада а такође и касније никада није одбио да ми укаже помоћ и потрошио је за мене врло много новца) и вратио сам се у Варшаву у нади да ће моја лекарска пракса ићи много боље, маја [[1890]]. ''
: ''Такође и тада ме је нада преварила. Моја се примања нису повећала, моји су дугови порасли. На крају, немајући шта више да чекам, октобра [[1893]]. преселио сам се са породицом у град [[Гродно]]. Тамо су моја примања била већа но у Варшави, и живот је био мање тегобан. Мада такође ни у Гродном моја примања нису покривала издатке, те сам морао још увек да прихватам подршку таста, ипак сам страпљиво остао још 4 године. Како су ми деца расла и захтевала скупље образовање а град Гродно бејаше тако сиромашан, да очни лекар не могаше никада повећати зараду, тада сам, на наваљивање таста крајем [[1897]], одлучио да се поново вратим у Варшаву и да у њој направим последњи покушај.''
: ''Стање духа бејаше ужасно. Веома добро сам осећао да је то мој „задњи“ покушај, и ако он поново „сада“ не успе бићу потпуно изгубљен. Следећих годину дана као да сам полудео од безнађа. Али на крају, захваљујући последњем трачку моје енергије, судбина почиње за мене да бива боља. Ускоро моја лекарска пракса се постепено ширила и већ је године [[1901]], била толика да су ми примања покрила трошкове живота у потпуности. Био сам спашен. После многих година патњи и борбе сада сам ушао и мирнији живот и имао сам сасвим довољно хлеба да прехраним породицу. (мада, разумљиво морао сам да живим скромно и да штедим сваку копејку. Становао сам у једној од најсиромашнијих улица Варшаве, моји су пацијенти били сиромашни људи, и плаћали су ми врло мало; да сам морао да примам 30-40 пацијената свакодневно да бих добио од њих толико колко други лекари имају од 5-10 пацијената; ипак сам сада веома задовољан, јер сад имам свој хлеб и не требамтреба ми било чијучија помоћ.''
: ''Сада имам троје деце: сина и две ћерке.''
: ''Ја сам веома уморан и заморио сам такође и вас мојим дугим писмом ''