Јосип Броз Тито — разлика између измена

 

Дана 7. марта 1945. године, Тито је у Београду саставио привремену владу [[Демократска Федеративна Југославија|Демократске Федеративне Југославије]] (ДФЈ), а за име државе је привремено дозољена употреба и „република” и „монархија” . Ову владу је водио Тито као привремени југословенски премијер, а у њу су укључени и представници из избегличке владе у Лондону, између осталог и [[Иван Шубашић]]. У складу са споразумом између лидера отпора и владе у егзилу, одржани су послератни избори да би се одредио облик владавине нове државе. У новембру 1945. године, Титов прорепубликански Народни фронт, на челу са КПЈ, је победио на изборима са великом већином, будући да су монархисти бојкотовали изборе, победа је била још драстичнија.{{sfn|Brunner|1997|p=342}} Током овог периода, Тито уживао масовну подршку будући да га је народ видео као ослободиоца Југославије.{{sfn|Nolan|2002|p=1668}} Титова социјалистичка управа у непосредном послератном периоду је успела да уједини земљу која је била тешко погођена [[Ултранационализам|ултранационалистичким]] немирима и ратним разарањима, а успешно су сузбијена и националистичка осећања различитих народа у корист толеранције и заједничког југословенског циља. Након убедљиве изборне победе, Тито је потврђен као премијер и министар спољних послова ДФЈ. Земља је убрзо преименована у Федеративна Народна Република Југославија (ФНРЈ) (касније коначно преименована у [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија]], СФРЈ), а дана 29. новембра 1945. године југословенска уставотворна скупштина формално је сменила краља Петар II. Скупштина је убрзо након овога донела и нови устав.

Од југословенских партизана је после рата настала [[Југословенска народна армија]] (ЈНА) која је временом постала четврта војна сила у Европи.{{sfn|Leffler|2009|p=201}} Формирана је и нова тајна полиција [[Служба државне безбедности|Управа државне безбедности]] (УДБА), која је настала из претходног, [[Одељење за заштиту народа|Одељења за заштиту народа]] (ОЗНА). Југословенска тајна служба је у то време имала задатак да хвата и приводи на суђење велики број нацистичких сарадника; контроверзно, ово је укључивало велики број католичких свештеника због њихове сарадње са хрватским усташким покретом. Дража Михаиловић је ухваћен, проглашен кривим у [[Београдски процес|Београдском процесу]] за сарадњу, велеиздају и ратне злочине, а након тога и стрељани у јулу 1946. године.

 

Премијер Јосип Броз Тито се састао са поглаваром католичке цркве у Југославији, [[Алојзије Степинац|Алојзијем Степинцом]] 4. јуна 1945. два дана након његовог пуштања из затвора. Њих двојица међутим, нису могли да се договоре о статусу католичке цркве у Југославији. Под вођством Степинаца, католичка црква је објавила писмо у којем је осудила наводне партизанске ратне злочине у септембру 1945. године. Након овога, Степинац је ухапшен наредне године. У октобру 1946. године, у својој првој посебној седници у задњих 75 година, [[Ватикан]] је избацио Тита и југословенску владу из Католичке цркве, због осуђивања Степинца на 16 година затвора на основу оптужби за помагање усташама и подршци [[Покатоличавање Срба у Независној Држави Хрватској|присилном превођењу Срба]] у [[католицизам]].<ref>{{cite news|url=http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,855498,00.html| title = Excommunicate's Interview| work = Time Magazine |date=21. 10. 1946| accessdate=27. 4. 2010}}</ref> Након овога Степинц је добио повлашћен третман у притвору, а казна је убрзо скраћена и сведена на кућни притвор.<ref>{{cite news|url=http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,939610,00.html| title = The Silent Voice| work = Time Magazine|date=22. 2. 1966| accessdate=27. 4. 2010}}</ref>

 

У првим послератним годинама Тито је нашироко гледан као комунистички вођа веома лојалан Москви. Заиста, он је често сматран за другог вођу у Источном блоку, одмах иза Стаљина. Међутим у суштини, Стаљин и Тито су имали један веома нелагодан савез од самог почетка, у коме је Стаљин на Тита гледао као на вођу који је превише независтан у односу на СССР. У периоду непосредно након рата Титова Југославија је имала јаку посвећеност марксистичким идејама. Оштре репресивне мере против дисидената били уобичајене, укључујући и „хапшењима, испитивања, присилну колективизацију и сузбијање цркве и религије”.{{sfn|Forsythe|2009|p=47}}