Павле Илић — разлика између измена

{{!}}}

}}

'''Павле Илић — „Вељко Крајинац“''' ([[Брусник (Зајечар)|Брусник]], код [[Неготин]]а, [[10. април]] [[1910]] — [[Београд]], [[16. јун]] [[1964]]), учесник [[Народноослободилачка борба народа Југославије|Народноослободилачке борбе]] и [[генерал-пуковник]] [[Југословенска народна армија|ЈНА]].

 

Рођен је [[10. април]]а [[1910]]. године у селу [[Брусник (Зајечар)|Бруснику]], код [[Неготин]]а. Његови родитељи Станислав и Милеве Илић, имали су поред Павла још троје деце: Софију, Петра и Миливоја. Павле је гимназију учио у Неготину и [[Зајечар]]у, а потом је студирао на Краљевској војној академији, коју је завршио [[1932]]. године. Године [[1940]]. завршио је у [[Београд]]у и Вишу војну академију.

 

[[Априлски рат]] [[1941]]. године затекао га је као [[капетан]]а друге класе. Успевши да побегне из заробљеничке колоније, домогао се [[Београд]]а и ту се повезао са [[Савез комунистичке омладине Југославије|скојевским]] групама, које су га илегално пребациле из Београда на подручје [[Космајски партизански одред|Космајског партизанског одреда]], августа 1941. године.

 

Током пролећа 1942. године учествовао је у чишћењу источне [[Босна|Босне]] од [[Југословенска војска у отаџбини|четника]] и борбама за одбрану [[Фоча|Фоче]], у којој је био смештен [[Врховни штаб НОВЈ|Врховни штаб]]. Маја 1942. године „''Вељко Крајинац''“, као су га тада звали, примио је дужност помоћника начелника Врховног штаба и у наредних 17 месеци учествовао у решавању најсложенијих питања: снабдевања јединица, координирања дејстава хрватских и крајишких јединица, формирања нових јединица, организације рушење пруге [[Сарајево]]–[[Мостар]] и др. Заједно са [[Коча Поповић|Кочом Поповићем]] командовао је на [[Босанско Грахово|Граховском]] сектору и учествовао у ослобађању [[Банија|Баније]].

 

Испред Врховног штаба, присуствовао је, са [[Моша Пијаде|Мошом Пијаде]], [[24. септембар|24. септембра]] 1942. године Првом конгресу партизанских лекара, у [[Босански Петровац|Босанском Петровцу]]. После боравка у [[Книн]]у и успешно изведених акција на поправкама [[Железничка пруга|пруге]] како би се рањеници евакуисали, Вељко је прешао на подручје [[Национални парк Сутјеска|Сутјеске]]. Маја [[1943]]. године Вељко је, заједно са још шест другова, унапређен у чин [[пуковник]]а, а [[1. новембар|1. новембра]] 1943. унапређен је у чин [[генерал-мајор]]а. У време капитулације [[Италија|Италије]], када је било очекивано искрцавање [[Антихитлеровска коалиција|Савезника]] на [[Јадранско море|Јадранску]] обалу, октобра 1943. године, Павле је постављен за команданта [[Осми далматински корпус НОВЈ|Осмог далматинског корпуса НОВЈ]]. Сви контакти које су Савезници одржавали са генерал-мајором Павлом Илићем, у почетку су одржавани у [[Ливно|Ливну]], а затим на једном острву.

 

Средином јуна 1944. године, Павле Илић је [[Вис (острво)|острва Виса]], где се тада налазио Врховни штаб, отишао [[авион]]ом, са [[Светозар Вукмановић|Светозарем Вукмановићем Темпом]] у [[Лесковац]], где су се затим преко [[радан|планине Радан]] пребацили у [[Република Македонија|Македонију]] на планину [[Козјак (Куманово)|Козјак]] где се налазио [[Главни штаб НОВ и ПО Македоније]]. У Македонији је после сређивања већих јединица радио на припреми коначног обрачуна са [[Немци|немачким]] и [[Бугари|бугарским]] снагама у долини [[Вардар]]а и ликвидацији балистичких група. Павле је интензивно радио на обнављању мостова и комуникација, организовао је неколико војних курсева и школа, пред слање бораца на [[Сремски фронт]].

 

После [[1. мај]]а [[1945]]. године Павле Илић је као начелник Штаба [[Пета армија ЈНА|Пете армије]] именован је за команданта инжењеријских јединица [[Југословенска народна армија|Југословенске армије]]. Своја богата ратна искуства преносио је на младе као начелник Школе тактике [[Виша војна академија|Више војне академије]]. Последња војна дужност била му је Командант граничних јединица.

 

У својству већника учествовао је на [[Треће заседање АВНОЈ-а|Трећем заседању АВНОЈ-а]] 1945. године које је прерасло у Привремену народну скупштину ФНРЈ. У веће народа Уставотворне скупштине изабран је новембра 1945. године, а народни посланик је постао [[31. јануар]]а [[1946]]. године са мандатом до [[1950]]. године.

 

Павле Илић је током рата водио „Ратни дневник“, а многобројне ратне карте са уцртаним кретањима партизанских јединица и непријатељских фомрација, које је он направио, сачуване су у Војно–историјским установама. Дружећи се, током рата, са [[Владимир Дедијер|Владимиром Дедијером]], Павле је често цитиран или описиван у његовим дневничким записима. Последњих година живота, Павле је започео да пише студију о [[Хајдук Вељко|Хајдук Вељку Петровићу]], али је нажалост, рукопис остао недовршен.