Жигмунд Луксембуршки — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
+
Нема описа измене
Ред 39:
}}
'''Жигмунд (Зигмунд, Сигисмунд) Луксембуршки''' ({{jez-češ|Zikmund Lucemburský}}; 1368—1437) је био краљ [[Краљевина Угарска (1000—1918)|Угарске]] (1387—1437), цар [[Свето римско царство|Светог римског царства]] (1433—1437), [[маркгроф]] [[Бранденбург]]а (1378—1388. и 1411—1415), [[краљ Римљана]] (1410—1433) и краљ [[чешка (Бохемија)|Чешке]] (носио је титулу од [[1419]], ''[[дефакто]]'' од 1437) из [[Луксембурзи|породице Луксембурга]]. Био је син [[Карло IV, цар Светог римског царства|Карла IV Луксембуршког]] (1346—1378) и [[Елизабета Померанијска|Елизабете Померанијске]], а био је ожењен [[Марија Угарска|Маријом Анжујском]], ћерком и наследницом [[Краљевина Угарска (1000—1918)|угарског]] краља [[Лајош I Анжујски|Лајоша I Великог]] (1342—1382).
 
Био је изузетно активан владар, смелих планова и брзих одлука, али више витез-авантуриста него државник широких погледа.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Његова основна грешка је што ниједан од многих започетих подухвата није извео до краја, задовољавајући се половичним решењима. Стављен пред крупна питања и опасности, о чијем значају нема сумње, он је расипао снагу своје државе на послове споредне важности и стално улетао у нове сукобе, који су, и са привидно повољним резултатима за њега, били од штете за главно дело које му је предстојало, а то је била одбрана Европе од све јачих Турака Османлија.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}
 
На почетку своје владавине сукобио се са [[Анжујци]]ма из [[Напуљско краљевство|Напуљске краљевине]] који су му оспоравали право на титулу краља Угарске истакавши сина [[Карло III Напуљски|Карла II Драчког]] [[Ладислав Напуљски|Ладислава Напуљског]] као свог кандидата. У склопу тих борби је планирао рат против кнеза [[лазар Хребељановић|Лазара]] (1371—1389) и краља [[Стефан Твртко I Котроманић|Твртка]] ([[бан]] 1353—1377, краљ Срба и Босне 1377—1391) који су подржавали Ладислава, али је од тога одустао посредовањем Лазаревог зета [[Мачвански бан|мачванског бана]] [[Никола II Горјански|Николе Горјанског Млађег]]. После [[Косовска битка|Косовског боја]] Жигмунд је напао [[моравска Србија|кнежевину Србију]], али су га њени [[вазал]]ни односи са [[Османско царство|Османским царством]] спречили у освајању њених области. Крајем [[14. век|XIV века]] организовао је [[крсташки ратови|крсташки поход]] против [[Османско царство|Османлија]] са циљем њиховог протеривања са [[Балканско полуострво|Балканског полуострва]], али се поход окончао [[Битка код Никопоља|катастрофалним поразом Никопоља]] [[1396]]. године у коме је једну од пресудних улога на османлијској страни одиграо [[кнез]] [[Стефан Лазаревић]] са својим [[армадилоси|оклопницима]]. После [[Битка код Ангоре|битке код Ангоре]] 1402. године прихватио је деспота Стефана за свог вазала и предао му на управу разрушену [[Београдска тврђава|Београдску тврђаву]], коју је деспот [[Београдска тврђава у доба деспота Стефана Лазаревића|обновио и проширио]]. Око [[1406]]. године се оженио по други пут, изабравши за своју [[Супруга|супругу]] [[Барбара Цељска|Барбару Цељску]], ћерку [[Херман II Цељски|Хермана II Цељског]]. [[Споразум у Тати|Споразумом у Тати]] [[1426]]. прихватио је да српског деспота [[Стефан Лазаревић|Стефана]] наследи његов сестрић, [[Ђурађ Бранковић]].
Линија 132 ⟶ 134:
 
Твртко је желио да придобије и Задар. У ту сврху је замолио Млечане да му уступе ратно бродовље, које би му било од велике при опсади града. Међутим, ову услугу су му ускратили, под изговором да Млетачка република, као трговачка држава, мора живети у миру.{{sfn|Хорват|1924|p=132}} Упркос овоме, Твртко узима титулу ''краља Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја'', под којом се јавља 10. јула 1390. године, у трогирским белешкама.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=132—133}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}}
 
=== Србија постаје турски вазал ===
Пред опасношћу од Турака Османлија кнез Лазар се у првој половини 1389. године, желећи да избегне сукоб са Угарском, понудио за вазала Жигмунду. Жигмунд је то прихватио, али није дошло до склапања уговора, јер је већ пре тога пала одлука на Косову. Иако је пристао на споразум са Србима и у Вуку Бранковићу имао заговарача споразума, он је први искористио српски пораз. Хтео је да казни кнежевину за Лазарево помагање хрватским побуњеницима и да је, сад обезглављену, потчини својој вољи. У јесен 1389. Жигмунд је, лично предводећи своје људе, сасвим невитешки напао Лазареву удовицу Милицу, која је владала као регент свом малолетном сину Стефану. Угарска војска је продрла све до срца Шумадије, у долину Груже, где је освојила градове Борач и Честин. Краљ се чак у једној повељи од 31. марта 1390. године хвалио како је те градове ''победнички'' добио. Да је ситуација била опасна по Србију сведочи чињеница да је кнегиња Милица, замолила Дубровник за уточиште.
 
Овај поход није имао ефекат који је Жигмунд очекивао. Сматрајући турску опасност за мање непосредну, кнегиња Милица је крајем 1389. године прихватила њихову врховну власт. По склопљеном споразуму, Турци су помогли Србима да потисну угарску војску све до Саве и да их тамо натерају на дефанзиву.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Осим тога под турске чете су ушле у Голубац, да би боље пратили кретање Угара.{{sfn|Ћоровић|1989|p=}}
 
== Држање краља Твртка ==
<ref name="wikisource2">{{cite web|url=https://hr.wikisource.org/wiki/Povijest_Hrvatske_I._(R._Horvat)/Sigismund_postaje_kraljem|title= ''Povijest Hrvatske I./Sigismund postaje kraljem''|publisher=[[Rudolf Horvat]]}}</ref>
Та активност Тврткова изазва најпосле краља Жигмунда на живљи отпор. Он, пре свега, тражи да начини савез са Млецима, који му у Далмацији могу бити од знатне користи. Његова понуда била је упућена у Млетке и тамо претресана, али до савеза није дошло, јер су Млечани, изгледа, најпре тражили знатну цену за своје услуге, а после ипак, нашли за мудрије да остану неутрални. 29. септембра 1388. беше Жигмунд склопио примирје с пољским краљем за годину дана и тако добио на тој страни нешто слободније руке. Он именова Ладислава Лученца, славонског бана, за управника (,gubernator’) Хрватске и Далмације и посла га у угрожене крајеве, да што пре успостави ауторитет угарске круне. Лученац стиже у Задар пред сам Божић, 23. децембра, и поче одмах спремање војничке акције. Већ 4. јануара послали су Шибенчани у помоћ угарској војсци 50 својих људи. Мало после тога, првих недеља 1389, пошао је Лученц са својим четама против босанских људи. Ми о том походу немамо ближих вести; али да није завршио повољно по Мађаре види се најбоље по том, што Тврткова војска остаје у Далмацији, допире до самог Задра и пали му предграђа. У марту војвода Влатко пред Спљетом даје победничке поруке угроженом граду.
 
=== Сплитска дипломатија ===
[[Датотека:Thurocz, Johannes de. Chronica Hungarorum. 169.jpg|мини|десно|'''Марија Угарска''' у угарској хроници.]]
Војвода Влатко тражио је, у ставу победника, да се Сплит што пре изјасни за признање Тврткове врховне власти и да му упути своје посланство. Видећи да угарска помоћ не доноси потребно олакшање, а да сам град не може до века примати ударце босанских чета, Сплит поче да се колеба. 24. марта 1389. састало се њихово градско веће и изабрало, доиста, двојицу грађана, Николу Срећу и Ивана Марина, као своје претставнике и посланике краљу Твртку. Слично су урадили и остали далматински градови. Из упустава, која су дата сплитским заступницима види се очевидно њихово колебање. Да се може, они би несумњиво остали верни угарској круни. Чак се помало надају, да би, још увек, могли од самог Твртка добити неки рок, у коме би им се дала прилика, да се још једаред обрате краљу Жигмунду за помоћ или да би добили могућност, да му се оправдају и избегну прекору издајства. После тога рока, њихова би савест била мирна и они би, без муке, могли пристати да постану Тврткови поданици, истина са претпоставком, да то учине и остали далматински градови и да им краљ потврди старе повластице. Краљ Твртко се показао врло предусретљив. Очевидно у жељи, да не изгледа прост отимач и да према људима, које мисли добити за поданике не буде гори од старих владара, он је пристао да им одобри тражене рокове. Чинило му се, да се људи задобијају и љубављу исто толико, колико и снагом. Сплиту је био остављен последњи рок за предају 15. јун; а Твртко је пристао чак и на то да Диоклецијанов град буде последње од далматинских места, која долазе под његову власт. У том акту било је колико државничке мудрости, ради предусретљивости, толико исто и свесности своје снаге и уверења, да крајње решење не може испасти друкчије. То је он и казао сплитским изасланицима, не остављајући нимало сумње о том, да ће, не одговоре ли својој обавези, имати да рачунају са његовим озбиљним нападајима.