Википедија

Жигмунд Луксембуршки — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 149:
Резултат преговора био је следећи: Дабиша је признат за законитог владара Босне са деловима Хрватске и Далмације освојеним за време Твртка, док је Дабиша признао Жигмунда за врховног господара Босне, а босанском краљу је било дозвољено да влада до смрти, после чега би круну наследио угарски краљ као ''прави и законити краљ и врховни господар Босне''. У духу Ђаковачког споразума, Дабиша се одрекао даљег помагања Жигмундових противника у Далмацији и Хрватској.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=134-135}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Да би учврстио споразум угарски краљ је, мимо свог ''милог пријатеља'' краља Дабише, тражио да споразум прихвате и главне босанске војводе, при чему је тражио да се обавежу да, у случају сукоба двојице монарха, неће дизати оружје против угарске круне. Дабишином позиву одазвао се велики део властеле. Чак се и сам Хрвоје Вукчић Хрватинић 23. августа 1393. године покорио краљу Жигмунду и краљици Марији, као будућим владарима.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=135}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}}
 
== Пораз Хорвата и повратак Далмације ==
У Босни је постојала велика опозиција против Ђаковачког уговора, а водио ју је водио Иваниш Хорват, који се одметнуо од краља и у граду Омишу, гусарском гнезду на ушћу Цетине које му је 1390. године даровао Твртко, створио своје главно упориште. Дабиша је 5. јуна 1394. године из Сутјеске наложио општинама на Брачу, Хвару и Корчули да нападну овај град, који је пао већ крајем месеца. Иваниш се, са братом Павлом, тада склонио у своје последње упориште, утврђени град Добор на реци Босни у Усори, одакле су развијали живу агитацију.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=135}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Збуњени, градови Трогир и Сплит решили су, да у својим актима више не спомињу име ниједног краља не знајући ко ће остати стварни господар.{{sfn|Ћоровић|1989|p=}}
 
Обавештен о приликама, Жигмунд је крајем августа 1394. године прешао преко Саве на челу велике војске, у којој је, између осталих, суделовао и Никола Горјански Млађи, нови бан Хрватске и Далмације. Пред овом војском браћа Хорвати су побегли, а Добор је пао без веће борбе и био је спаљен. Међутим, Хорвати и друге вође побуњеника су му издајом пали у руке, после чега је кренуо у повлачење. У Печују је Иваниш, по Жигмундовој наредби, био свирепо кажњен, другима за пример.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=135}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Наиме, Иваниш је био везан за репове коњима, који су га вукли по градским улицама, после чега је био рашчеречен.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=135}} Поједини делови тела бившег бана, по изричитој краљевој жељи, били су прибијени на печујска градска врата. Са другим заробљеницима Жигмунд је дошао у Будим, где је на тргу Св. Ђорђа заседао преки суд.{{sfn|Хорват|1924|p=135-136}} Краљ је редом тражио од заробљених племића да му се поклони и моли за милост, али ниједан није хтео то учинити, па су свих 31 погубљени пред Жигмундовим очима.{{sfn|Хорват|1924|p=136}} Једино је Павлу Хорвату, као свештеном лицу, био поштеђен живот. Уместо тога, био је лишен бискупије и затворен, чиме му се губи сваки траг.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=136}}
 
Док се Жигмунд још налазио код Добора, Дабиша је изашао пред њега да му честита победу и да се, свакако, извини што сам није могао да уштеди краљу тај напор.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=136}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} У међувремену, Дабишини поседи у Далмацији ширили су се и Ластово је признало његову власт.{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Жигмунду се сад учинило да је дошло време јасног обрачуна и, не дочекавши најљубазније босанског краља, тражио је од њега ревизију Ђаковачког уговора, којом би се он потпуно одрекао целе Далмације и Хрватске. Под притиском Жигмундове војске, Дабиша је прихватио и то.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=136}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Одмах потом Никола Горјански је пошао у Далмацију, где је код Книна потукао војску бана Вука и читаву територију Хрватске краљевине и Далмације поново подвео под угарску власт.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=136}} После овог пораза, Вук Вукчић се морао одрећи банске части.{{sfn|Хорват|1924|p=136}} Сам Дабиша, дуго болешљив, није остао дуго на власти. Да би цело ово подручје обезбедио од нових устаничких покрета, Жигмунд је од кнезова Благајских узео градове Крупу и Острожац и довео у њих угарску посаду.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}
== Држање краља Твртка ==
За то време Твртко је живо радио да толики напор заврши са успехом. Његови људи иду у Хрватску и Далмацију и воде последње преговоре. Мандатор босанског краља били су крбавски кнез Ђуро и Твртков хрватски намесник Иваниш Хорват. Сплитски грађани упутише своје посланике у Босну, потпуно спремни да се покоре, али под часним условима. Упутство издано сплитским посланицима за преговоре датирано је 8. маја. Кад су чули за ту сплитску одлуку решише се Шибеник, Брач и Хвар, а вероватно и Корчула, да и они ураде тако. Једино се дотле најпредусретљивији Трогир почео у последњи час устручавати, али то није трајало дуго. Кад су Сплићани изјавили своју покорност Твртку издаде им он 2. јуна у Сутјесци повељу са потврдом свих њихових дотадашњих права и повластица. У исти мах, докрајчујући њихове сукобе са Клисом и Омишем, краљ је тачно дао повући границе између тих места, желећи, како каже, да се „наши верни Сплићани обилато користе нашом милошћу”. Сплитски успех поколеба и Трогиране, те и они 8. јуна изјавише Твртку покорност. Иза Сплићана добише потврду својих повластица и Шибенчани, а за њима Брачани, Хварани и Корчулани. Твртко је са разлогом могао бити поносан на толике успехе и похвалити се њима свом млетачком суседу. Ова му је 8. јула одговорила, сигурно не много искрено, како је „весела срца” примила његове вести и како саучествује у његовој радости. У трогирским белешкама јавља се 10. јула 1390. први пут нова Тврткова титула као „краља Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја”. Са том титулом свог краља диче се 1. августа у званичној сплитској повељи о градским границама и краљеви изасланици протовестијар Трипо Бућа, крунски бискуп Михаило и Влатко логофет<ref>{{cite web|url=https://hr.wikisource.org/wiki/Povijest_Hrvatske_I._(R._Horvat)/Stjepan_Tvrtko|title= ''Povijest Hrvatske I./Stjepan Tvrtko''|publisher=[[Rudolf Horvat]]}}</ref><ref>{{cite web|url=http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/3_12.html|title= ''Историја српског народа''|publisher=[[Владимир Ћоровић]]|date=|accessdate =}}</ref>.
 
== Први продор у Србију ==
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Жигмунд_Луксембуршки”