Википедија

Жигмунд Луксембуршки — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Ред 147:
Краља Твртка наследио је брат Стефан Дабиша, човек без владарских способности и ауторитета.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=246}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Дана 27. јануара 1392. године Сплићани новог босанског краља називају краљем Србије, Босне и Далмације, а Трогир 25. априла добија потврду својих повластица.{{sfn|Хорват|1924|p=246}} У Хрватској и Далмацији је, уз Дабишу, власт обављао бан Вук, његов потчињени, који издаје налоге Сплиту, Трогиру, Клису и Омишу. Године 1391. Дабиши се готово покорио и град Задар, који је 8. септембра 1392. изабрао бана Вука Вукчића и његовог подбана Ивана Мишљеновића за своје грађане и градске већнике.{{sfn|Хорват|1924|p=246}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Напуљска странка је изгубила много на угледу када се 1393. године појавила гласина, коју је вероватно ширио краљ Жигмунд, да ће се Ладислав оженити кћерком султана Бајазита, да би уз турску помоћ завладао Угарском. Жигмунд је био обавештен о слабостима Стефана Дабише, па је одлучио да га искористи против хрватских устаника.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=246}} У ту сврху га је већ после свог упада у Србију 1392. године позвао да преговарају о условима мира, запретивши отвореним ратом ако не пристане. Уплашен турском активношћу на југоистоку и угарском на северостоку, Дабиша је пристао. После дугих припрема, у јулу 1393. године, на посредовање католичког свештенства, двојица краљева у пратњи племства су се састала у Ђакову, где се налазило седиште босанске бискупије.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=246}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}}
 
Резултат преговора био је следећи: Дабиша је признат за законитог владара Босне са деловима Хрватске и Далмације освојеним за време Твртка, док је Дабиша признао Жигмунда за врховног господара Босне, а босанском краљу је било дозвољено да влада до смрти, после чега би круну наследио угарски краљ као ''прави и законити краљ и врховни господар Босне''. У духу Ђаковачког споразума, Дабиша се одрекао даљег помагања Жигмундових противника у Далмацији и Хрватској.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=134246-135247}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Да би учврстио споразум угарски краљ је, мимо свог ''милог пријатеља'' краља Дабише, тражио да споразум прихвате и главне босанске војводе, при чему је тражио да се обавежу да, у случају сукоба двојице монарха, неће дизати оружје против угарске круне. Дабишином позиву одазвао се велики део властеле. Чак се и сам Хрвоје Вукчић Хрватинић 23. августа 1393. године покорио краљу Жигмунду и краљици Марији, као будућим владарима.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=135247}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}}
 
== Пораз Хорвата и повратак Далмације ==
У Босни је постојала велика опозиција против Ђаковачког уговора, а водио ју је водио Иваниш Хорват, који се одметнуо од краља и у граду Омишу, гусарском гнезду на ушћу Цетине које му је 1390. године даровао Твртко, створио своје главно упориште. Дабиша је 5. јуна 1394. године из Сутјеске наложио општинама на Брачу, Хвару и Корчули да нападну овај град, који је пао већ крајем месеца. Иваниш се, са братом Павлом, тада склонио у своје последње упориште, утврђени град Добор на реци Босни у Усори, одакле су развијали живу агитацију.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=135247}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Збуњени, градови Трогир и Сплит решили су, да у својим актима више не спомињу име ниједног краља не знајући ко ће остати стварни господар.{{sfn|Ћоровић|1989|p=}}
 
Обавештен о приликама, Жигмунд је крајем августа 1394. године прешао преко Саве на челу велике војске, у којој је, између осталих, суделовао и Никола Горјански Млађи, нови бан Хрватске и Далмације. Пред овом војском браћа Хорвати су побегли, а Добор је пао без веће борбе и био је спаљен. Међутим, Хорвати и друге вође побуњеника су му издајом пали у руке, после чега је кренуо у повлачење. У Печују је Иваниш, по Жигмундовој наредби, био свирепо кажњен, другима за пример.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=135247}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Наиме, Иваниш је био везан за репове коњима, који су га вукли по градским улицама, после чега је био рашчеречен.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=135247}} Поједини делови тела бившег бана, по изричитој краљевој жељи, били су прибијени на печујска градска врата. Са другим заробљеницима Жигмунд је дошао у Будим, где је на тргу Св. Ђорђа заседао преки суд.{{sfn|Хорват|1924|p=135247-136248}} Краљ је редом тражио од заробљених племића да му се поклони и моли за милост, али ниједан није хтео то учинити, па су свих 31 погубљени пред Жигмундовим очима.{{sfn|Хорват|1924|p=136248}} Једино је Павлу Хорвату, као свештеном лицу, био поштеђен живот. Уместо тога, био је лишен бискупије и затворен, чиме му се губи сваки траг.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=136248}}
 
Док се Жигмунд још налазио код Добора, Дабиша је изашао пред њега да му честита победу и да се, свакако, извини што сам није могао да уштеди краљу тај напор.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=136248}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} У међувремену, Дабишини поседи у Далмацији ширили су се и Ластово је признало његову власт.{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Жигмунду се сад учинило да је дошло време јасног обрачуна и, не дочекавши најљубазније босанског краља, тражио је од њега ревизију Ђаковачког уговора, којом би се он потпуно одрекао целе Далмације и Хрватске. Под притиском Жигмундове војске, Дабиша је прихватио и то.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=136248}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Одмах потом Никола Горјански је пошао у Далмацију, где је код Книна потукао војску бана Вука и читаву територију Хрватске краљевине и Далмације поново подвео под угарску власт.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=136248}} После овог пораза, Вук Вукчић се морао одрећи банске части.{{sfn|Хорват|1924|p=136248}} Сам Дабиша, дуго болешљив, није остао дуго на власти. Да би цело ово подручје обезбедио од нових устаничких покрета, Жигмунд је од кнезова Благајских узео градове Крупу и Острожац и довео у њих угарску посаду.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}
 
== Победа на Ровинама ==
Свршивши послове у Босни, Жигмунд се вратио турском питању. Бајазит се, пошто је покорио Трновску Бугарску, 1394. године одазвао позиву влашких бољара против њиховог господара Јована Мирче. Иако поражени у бици код Карановасе 10. октобра 1394. године, Турци су успели да протерају Мирчу и да доведу на власт Влада, себи оданог великаша. Видевши да га турска сила систематски опасује, Жигмунд је у пролеће 1395. године покушао да врати на власт Мирчу. То је довело до велике борбе. Султан Бајазит је, да спречи њихове намере, кренуо лично преко Дунава у Влашку, с великом војском у којој су суделовали његови вазали Стефан Лазаревић, Константин Дејановић и краљ Марко Мрњавчевић.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=136248}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}}
 
Уплашен турском акцијом, Мирча је побегао у Ердељ, одакле је позвао Жигмунда у помоћ.{{sfn|Хорват|1924|p=136248}} Угарски краљ му се одазвао и послао велику војску коју су, између осталих, сачињавале бандерије Ивана Моровићког и браће Горјански: Јаноша и Николе. У бици на Ровинама 17. маја 1395. године, Мирчи, који се ставио на чело те војске, победио је Турке и потиснуо их из Влашке. У бици су погинули турски вазали Константин Дејановић и краљ Марко. После Маркове погибије Турци су одбили да његове поседе доделе његовој браћи Андријашу и Дмитру, после чега су они уз помоћ Дубровчана ''нашли хлеба у Угарској''. Дмитар се у служби краља Жигмунда, као жупан Арадске жупаније и кастелан града Вилагоша, помиње све до 1407. године.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}}
 
== Смрт краљице Марије ==
Током Жигмундовог отсустваодсуства, на дан битке на Ровинама, краљица Марија је умрла без икаквог потомства.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=248-249}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Многи великаши су том приликом изјавили да је ''Жигмунд смрћу своје жене престао бити краљ њихов'', па су одлучили да изаберу себи новог краља. За угарску круну се посебно заинтересовала Маријина млађа сестра Јадвига, чији се супруг Јагело чак почео спремати за поход. Међутим, острогонски надбискуп Јанош Канишки је утврдио кланце на Карпатима, на угарско-пољској граници, а убрзо потом је стигла вест о Жигмундовој победи на Ровинама. На тај начин Жигмунд се одржао на власти.{{sfn|Хорват|1924|p=248249}}
 
== Турци Османлије и други продор у Србију ==
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Жигмунд_Луксембуршки”