Википедија

Жигмунд Луксембуршки — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 156:
Док се Жигмунд још налазио код Добора, Дабиша је изашао пред њега да му честита победу и да се, свакако, извини што сам није могао да уштеди краљу тај напор.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=248}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} У међувремену, Дабишини поседи у Далмацији ширили су се и Ластово је признало његову власт.{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Жигмунду се сад учинило да је дошло време јасног обрачуна и, не дочекавши најљубазније босанског краља, тражио је од њега ревизију Ђаковачког уговора, којом би се он потпуно одрекао целе Далмације и Хрватске. Под притиском Жигмундове војске, Дабиша је прихватио и то.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=248}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Одмах потом Никола Горјански је пошао у Далмацију, где је код Книна потукао војску бана Вука и читаву територију Хрватске краљевине и Далмације поново подвео под угарску власт.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=248}} После овог пораза, Вук Вукчић се морао одрећи банске части.{{sfn|Хорват|1924|p=248}} Сам Дабиша, дуго болешљив, није остао дуго на власти. Да би цело ово подручје обезбедио од нових устаничких покрета, Жигмунд је од кнезова Благајских узео градове Крупу и Острожац и довео у њих угарску посаду.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}
 
== ПобедаТријумф на Ровинама ==
Свршивши послове у Босни, Жигмунд се вратио турском питању. Бајазит се, пошто је покорио Трновску Бугарску, 1394. године одазвао позиву влашких бољара против њиховог господара Јована Мирче. Иако поражени у бици код Карановасе 10. октобра 1394. године, Турци су успели да протерају Мирчу и да доведу на власт Влада, себи оданог великаша. Видевши да га турска сила систематски опасује, Жигмунд је у пролеће 1395. године покушао да врати на власт Мирчу. То је довело до велике борбе. Султан Бајазит је, да спречи њихове намере, кренуо лично преко Дунава у Влашку, с великом војском у којој су суделовали његови вазали Стефан Лазаревић, Константин Дејановић и краљ Марко Мрњавчевић.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=248}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}}
 
Уплашен турском акцијом, Мирча је побегао у Ердељ, одакле је позвао Жигмунда у помоћ.{{sfn|Хорват|1924|p=248}} Угарски краљ му се одазвао и послао велику војску коју су, између осталих, сачињавале бандерије Ивана Моровићког и браће Горјански: Јаноша и Николе. У бици на Ровинама 17. маја 1395. године, Мирчи, који се ставио на чело те војске, победио је Турке и потиснуо их из Влашке. У бици су погинули турски вазали Константин Дејановић и краљ Марко. После Маркове погибије Турци су одбили да његове поседе доделе његовој браћи Андријашу и Дмитру, после чега су они уз помоћ Дубровчана ''нашли хлеба у Угарској''. Дмитар се у служби краља Жигмунда, као жупан Арадске жупаније и кастелан града Вилагоша, помиње све до 1407. године.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}}
 
== Смрт краљице Марије ==
Током Жигмундовог одсуства, на дан битке на Ровинама, краљица Марија је умрла без икаквог потомства.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=248-249}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Многи великаши су том приликом изјавили да је ''Жигмунд смрћу своје жене престао бити краљ њихов'', па су одлучили да изаберу себи новог краља. За угарску круну се посебно заинтересовала Маријина млађа сестра Јадвига, чији се супруг Јагело чак почео спремати за поход. Међутим, острогонски надбискуп Јанош Канишки је утврдио кланце на Карпатима, на угарско-пољској граници, а убрзо потом је стигла вест о Жигмундовој победи на Ровинама. На тај начин Жигмунд се одржао на власти.{{sfn|Хорват|1924|p=249}}
 
Дана 7. септембра 1395. године краљ Дабиша је умро у Сутјесци и босански великаши, не желећи Жигмунда за краља, подигли су на престо његову удовицу Јелену Грубу.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=249}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Чувши за смрт босанског краља, Жигмунд је кренуо у Срем са нешто војске, не би ли преузео босански престо.{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Међутим, заузет питањем Турака, он није силом освојио Босну, налазећи да краљица Јелена, као жена, не повређује његово право.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Турци су, помогнути Србима, упадали 1395. и 1396. год. не само у Влашку, него и у тамишку и крашовску жупанију, где су харали и палили. Жигмунду је постало јасно, да мора предузети нешто крупније, да би одагнао непријатеља из непосредне близине угарских граница.{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Победа му је била потребна, такође, и да би се учврстио на престолу, који му је још увек био несигуран.{{sfn|Хорват|1924|p=249}}
== Турци Османлије и други продор у Србију ==▼
Жигмунд је рано видео опасност од Турака, који су се већ од 1390. год. јављали на његовим границама и предузимао је доста мера, али у те мере није унео правог система, нити их је изводио доследно и постојано. Његова је политика ишла за тим, да преостале балканске државе веже за Угарску. Тако је живо настојао да у Босни поврати изгубљене позиције и поквари Твртково дело, а у Влашкој, Србији и Бугарској да силом или милом утиче на њихове господаре. Он је веровао да је његова снага и сама довољна да сузбије Турке и с тога није много полагао да балканске хришћане већом предусретљивошћу окупи око себе. Његов поступак према Србији и после према Босни стекао му је много непријатеља и већ тада људи су на неким странама почели премишљати да је за српске интересе целисходније нагодити се с Турцима него ићи с Мађарима.
 
== Никопољски пораз ==
У лето 1392. почео је краљ Жигмунд борбу против Турака на српском земљишту, али без српске сарадње. Разбивши Турке код Браничева он је продро све до Ждрела на истоку, а повратио је Мачву на западу. Емир Бајазит био је заузет борбама у Малој Азији и није могао на време спречити ту офанзиву, а сами Срби са турским посадама нису били за то довољни. После угарских успеха он се одмах идуће године решио на одлучнију акцију на северним границама своје државе, да би сузбио угарски утицај и могућност окупљања северних и северозападних балканских држава око Угарске. Први напад управио је против Бугарске, по свој прилици с тога што је њен владар почео какве везе са Жигмундом. У јулу 1393. пало је Трново и срушено је јужно Бугарско царство. Сам цар [[Јован Шишман]] био је заробљен и у ропству је и умро, а против осталих Бугара, нарочито бољара, Турци су предузели оштре и свирепе мере, хотећи да њиховим примером застраше друге. Добар део Бугара, нарочито њихових интелектуалних свештеника, пребегло је тада у Србију. Међу њима су се налазила и два добра писца, Константин Костенички, звани Филозоф, и Григорије Цамблак<ref name="rastko2">{{cite web|url=http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/4_1.html|title= ''Историја српског народа''|publisher=[[Владимир Ћоровић]]}}</ref>.
Угарски краљ је знао, да би против велике турске силе, која је на бојиштима оперисала са великим борбеним масама, требало кренути са импозантном хришћанском снагом. Он је, стога, радио на организовању правог крсташког похода против Турака, који би их просто, у снажном залету, протерао из Европе, јер је Бајазит био енергичан и незаустављив. Наводно, кад су угарски изасланици код њега протествовали, што је, без права, уништио Бугарску, он им је, у свом шатору, показао гомиле оружја и одговорио им, да на томе заснива своје право.{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Године 1396. Жигмунд је прогласио да ће Турке истерати из Европе.
 
У ту сврху послао је своје изасланике у западну Европу, да позову тамошње витезове да суделују у његовој војсци.{{sfn|Хорват|1924|p=249}} Жигмундова замисао о крсташком рату против Турака наишла је на добар пријем.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=249}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Нарочито у Француској, одакле се Жигмундовој војсци придружило 10.000 људи, међу којим је било 1.000 витезова и најмоћнији великаши краљевине, између осталих и син бургундског војводе Филипа Смелог, Жан де Невер, са око 6.000 ратника.{{sfn|Хорват|1924|p=249}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} У јулу 1396. у Будиму се скупила велика крсташка војска састављена, коју су, осим Француза, сачињавали и Немци, Пољаци и Енглези.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=249}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Сам Жигмунд је скупио 30.000 бандеријаца, 16.000 ердељских пешака и 20.000 најамника. Угарску војску, поред самог краља, водила су браћа Горјански, Иван Моровићки, Херман Цељски и Стефан Лацкфи.{{sfn|Хорват|1924|p=249}} Када се крсташкој војсци придружио и војвода Мирча са 10.000 Влаха, бројила је 100.000 људи, већином коњаника.{{sfn|Хорват|1924|p=249}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Тако бирану војску Европа није видела још од крсташки ратова.{{sfn|Хорват|1924|p=249}} Понесени одушевљењем и својим самопоуздањем, а без довољног искуства у борби с Турцима, ови ратници су говорили да неће гонити Турке само до Босфора, него чак до Јерусалима.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}}
 
Крсташи су Дунавом пошли у Бугарску. Једна савремена немачка песма Петра из Геца говори, да су их Срби нападали када су пролазили преко њихове земље, очевидно, према наредби, а и због њихове недисциплинованости и пљачке. У Видину се крсташима предао Јован Страцимир, цар Видинске Бугарске, а даље у Бугарској им се придружила влашка војска.{{sfn|Ћоровић|1989|p=}}
 
▲== Турци Османлије и други продор у Србију ==
<ref name="rastko2">{{cite web|url=http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/4_1.html|title= ''Историја српског народа''|publisher=[[Владимир Ћоровић]]}}</ref>.
 
== Стефан Дабиша и слом побуне ==
[[Датотека:Zikmundstarsi.jpg|300п|мини|десно|Новац који се ковао у Угарској за време Жигмунда.]]
После смрти краља Твртка умро је и Иван Палижна, па је сав терет вођства пао на Иваниша и Павла Хорвата. Они су као и пре палижнине смрти радили за премладог Ладислава Напуљског, коме трзавице у Напуљској краљевини нису дозвољавале да дође у Хрватску и преузме престо у Угарској. Ладислав се после дугих борби крунисао за напуљског краља 11. маја 1390. године и дознавши за Тврткову смрт прогласи се за краља Угарске и Хрватске, а подржавали су га понајвише Вукчић-Хрватинићи: Хрвоје са братом Вуком, које је он 17. јула 1391. прогласио „бановима краљевина Далмације и Хрватске”, а за главног намесника у тим земљама Ладислав поставља Иваниша Хорвата, који му пронађе неколико нових присталица, које су се одметнуле од Жигмунда. Ладислав је све ово радио да би феудалце придобио за себе<ref name="wikisource3">{{cite web|url=https://hr.wikisource.org/wiki/Povijest_Hrvatske_I._(R._Horvat)/Propast_bra%C4%87e_Horvata|title= ''Povijest Hrvatske I./Propast braće Horvata''|publisher=[[Rudolf Horvat]]}}</ref>.
 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Жигмунд_Луксембуршки”