Википедија

Жигмунд Луксембуршки — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 170:
У ту сврху послао је своје изасланике у западну Европу, да позову тамошње витезове да суделују у његовој војсци.{{sfn|Хорват|1924|p=249}} Жигмундова замисао о крсташком рату против Турака наишла је на добар пријем.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=249}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Нарочито у Француској, одакле се Жигмундовој војсци придружило 10.000 људи, међу којим је било 1.000 витезова и најмоћнији великаши краљевине, између осталих и син бургундског војводе Филипа Смелог, Жан де Невер, са око 6.000 ратника.{{sfn|Хорват|1924|p=249}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} У јулу 1396. у Будиму се скупила велика крсташка војска састављена, коју су, осим Француза, сачињавали и Немци, Пољаци и Енглези.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=249}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Сам Жигмунд је скупио 30.000 бандеријаца, 16.000 ердељских пешака и 20.000 најамника. Угарску војску, поред самог краља, водила су браћа Горјански, Иван Моровићки, Херман Цељски и Стефан Лацкфи.{{sfn|Хорват|1924|p=249}} Када се крсташкој војсци придружио и војвода Мирча са 10.000 Влаха, бројила је 100.000 људи, већином коњаника.{{sfn|Хорват|1924|p=249}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Тако бирану војску Европа није видела још од крсташки ратова.{{sfn|Хорват|1924|p=249}} Понесени одушевљењем и својим самопоуздањем, а без довољног искуства у борби с Турцима, ови ратници су говорили да неће гонити Турке само до Босфора, него чак до Јерусалима.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}}
 
Крсташи су Дунавом пошли у Бугарску. Једна савремена немачка песма Петра из Геца говори, да су их Срби нападали када су пролазили преко њихове земље, очевидно, према наредби, а и због њихове недисциплинованости и пљачке. У Видину се крсташима предао Јован Страцимир, цар Видинске Бугарске, а даље у Бугарској им се придружила влашка војска.{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Бајазит им је лично, праћен од својих вазала, међу којима се налазио и Стеван Лазаревић са 5.000 људи, пошао у сусрет.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=250}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Две војске судариле су се 25. септембра 1396. године код Никопоља.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=149-250}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Учесник у борби, Ханс Шилтбергер, у својој хроници казује, да је у тренутку кад је Бајазит већ помишљао на повлачење, Стефан Лазаревић кренуо у јуриш, управо тамо где се налазила Жигмундова застава. Угари, растројени овим нападом, дали су се у бег, заједно са Власима.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=250}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Пораз крсташа је био потпун. У страховитој бици пало је 20.000 хришћана, а далеко већи број се у давио у бегу преко Дунава. Султан Бајазит изгубио је преко 30.000 људи, али зато заробио велики број хришћана.{{sfn|Хорват|1924|p=250}}
 
== Турци Османлије и други продор у Србију ==
<ref name="rastko2">{{cite web|url=http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/4_1.html|title= ''Историја српског народа''|publisher=[[Владимир Ћоровић]]}}</ref>.
<ref name="wikisource3">{{cite web|url=https://hr.wikisource.org/wiki/Povijest_Hrvatske_I._(R._Horvat)/Propast_bra%C4%87e_Horvata|title= ''Povijest Hrvatske I./Propast braće Horvata''|publisher=[[Rudolf Horvat]]}}</ref>.
 
После смрти краља Твртка умро је и Иван Палижна, па је сав терет вођства пао на Иваниша и Павла Хорвата. Они су као и пре палижнине смрти радили за премладог Ладислава Напуљског, коме трзавице у Напуљској краљевини нису дозвољавале да дође у Хрватску и преузме престо у Угарској. Ладислав се после дугих борби крунисао за напуљског краља 11. маја 1390. године и дознавши за Тврткову смрт прогласи се за краља Угарске и Хрватске, а подржавали су га понајвише Вукчић-Хрватинићи: Хрвоје са братом Вуком, које је он 17. јула 1391. прогласио „бановима краљевина Далмације и Хрватске”, а за главног намесника у тим земљама Ладислав поставља Иваниша Хорвата, који му пронађе неколико нових присталица, које су се одметнуле од Жигмунда. Ладислав је све ово радио да би феудалце придобио за себе<ref name="wikisource3">{{cite web|url=https://hr.wikisource.org/wiki/Povijest_Hrvatske_I._(R._Horvat)/Propast_bra%C4%87e_Horvata|title= ''Povijest Hrvatske I./Propast braće Horvata''|publisher=[[Rudolf Horvat]]}}</ref>.
 
Краљ Жигмунд није предузео ништа озбиљније, да би спречио катастрофу Бугарске. У ово време његов је главни интерес био посвећен Босни. Твртка је тамо наследио његов синовац Дабиша, човек без веће вредности и ауторитета. Од првог дана и у суседству и у Босни знало се, да он није дорастао терету који је примио и да ће под њим попустити. Опрезни Дубровчани, који су пазили добро на сваки свој корак, одмах су стали радити против њега и решили су се чак, да, без краљева знања, почну непосредне преговоре са суседним војводама о уступању извесних делова босанског подручја. Тако су већ 15. априла 1391, месец дана после Тврткове смрти, „добили” од браће Санковића, суседне властеле, конавоску жупу. Где би Санковићи тако нешто смели учинити за Тврткова живота, и где би Дубровчани смели то примити! Такав поступак, под још свежим утисцима Тврткових настојања, изазвао је у Босни велико незадовољство. Две верне војводе умрлог краља, чувени Влатко Вуковић и кнез Павле Раденовић, упадоше крајем 1391. год. у област браће Санковића, па њих прогнаше, а област им поделише међу собом. Имали су сигурно за то и краљев пристанак.
 
Само овај случај није ипак изменио општи процес у земљи. Санковићи су радили брзо и несмотрено, и у брзини су отишли сувише далеко. Али, крај слабог краља избили су други Санковићи, мало опрезнији, али моћнији и способнији. Као у Душановој Србији, и у Босни је поједина властела држала у свом поседу врло простране области. Област Раденовића хватала је од Врхбосне, преко Романије, до Дрине, а одатле, после победе над Санковићима, допире до Конавља. Влатко Вуковић имао је хумску област, коју ће год. 1392. наследити његов синовац Сандаљ Хранић. Крај између Цетине и Неретве држали су Радивојевићи, од којих је Ђурађ постао зет Дабишин. Хрвоје Вукчић господарио је у западној Босни од Лашве до Врбаса и до саме Динаре. Права краљева земља, у средишњој Босни, била је стварно мања од њихове; и кад на престо дође човек као Дабиша, слаб и неугледан, онда је сасвим природно, да ови моћни господари постају праве династе и да воде политику често потпуно на своју руку и с обзиром првенствено на себе. После Твртка краљеви се одржавају или туђом помоћу или тако, што лаврирају између појединих великаша; чим се створи савез ових моћних феудалаца против њих они постају потпуно онемогућени<ref name="rastko2" />.
 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Жигмунд_Луксембуршки”