Википедија

Жигмунд Луксембуршки — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 182:
Да би онемогућио деловање Стефана Лацкфија, Жигмунд се преко Топуска упутио у Крижевце у Хрватској, где је сазвао државни сабор. На сабори је била позвана и опозиција, а Лацкфи је добио ''писмено јемство'' ({{јез-лат|salvum conductum}}) од краља, да му се ништа неће догодити. Поверовавши у његове речи, Лацкфи је заиста дошао на сабор 27. фебруара 1397. године без пратње.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=251}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Ускоро је међу присутнима дошло до сукоба, који је прерастао у праву битку у којој су животе изгубили Лацкфи и неколико његових сабораца.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=251-252}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Остале присталице краља Ладислава су побегле до својих чета које су се налазиле у близини и с почеле спремати јуриш на град.{{sfn|Хорват|1924|p=252}} Међутим, Жигмундове присталице су бациле Лацкфијев леш са највише куле у градски шанац, док су тела других побијених побуњеника бачена на улицу.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=252}} Када је побуњеничка војска видела да је човек, коме су кренули у спас, мртав, повукла се.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=252}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}}
 
Успркос проливеној крви, заседање сабора је настављено, са циљем да донесе закључке који би умирили хрватско племство. Били су успостављени занемарени судови и изабрани краљеви повереници: славонски бан Детрик Бубек за Славонију, а загребачки бискуп Јанош и крбавски кнез Бутко за Хрватску и Далмацију. При Жигмундовом повратку у Угарску, Стефан Продавић му је поставио заседу у Подра­вини, али га је угарски краљ надвладао. Продавић се потом повукао у свој град Сушицу (данас:{{напомена|Данашњи Ђурђевац).}}, гђе га је опсела краљевска војска, натеравши га, на крају, да побегне у Босну.{{sfn|Хорват|1924|p=252}}
 
=== Непоштовање Ђаковачког уговора ===
== Турци Османлије и други продор у Србију ==▼
Жигмундов пораз осетио се и у Босни.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Пошто је племство одлучило да одбаци Ђаковачки уговор, краљица Јелена губи подршку и долази до феудалне анархије. Током 1398. године за новог босанског краља је изабран Стефан Остоја, Твртков незаконити син. Заузет другим питањима, угарски краљ није могао да на време реагује, да би спречио овакав развој догађаја.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=252}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}}
<ref name="rastko2">{{cite web|url=http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/4_1.html|title= ''Историја српског народа''|publisher=[[Владимир Ћоровић]]}}</ref>.▼
<ref name="wikisource3">{{cite web|url=https://hr.wikisource.org/wiki/Povijest_Hrvatske_I._(R._Horvat)/Propast_bra%C4%87e_Horvata|title= ''Povijest Hrvatske I./Propast braće Horvata''|publisher=[[Rudolf Horvat]]}}</ref>.
 
Године 1397. Жигмунд је за бана Славоније, Хрватске и Далмације поставио Николу Горјанског, себи најоданијег великаша.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=251}} Као бан Горјански је вршио већу власт него ико од његових претходника, имајући под својом влашћу ''читаво хрватско краљевство од Дунава до Цреза и од Драве до Дубровника''.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}} Донекле средивши прилике у Угарској краљ Жигмунд је покушао да обнови свој углед у суседним земљама, обративши посебну пажњу и на балканска питања.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} У Босни је за главног свог противника сматрао Хрвоја, господара Доњих Крајева. Он га је, као старог пријатеља и најоданијег присталицу напуљске куће, ''генералног викара'' напуљског двора у Хрватској, видео као иницијатора Остојиног избора и, у једном писму Трогиранима, оптуживао га и да је турски савезник.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=253}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}}
Свршивши послове у Босни, Жигмунд се вратио турском питању. Емир Бајазит, пошто је покорио јужну Бугарску, умеша се и у влашке односе. Незадовољни влашки бољари позваше Турке против свог господара Мирче и Бајазит им се одазва. Прогнати Мирча, после пораза, 10. октобра 1394. године, приђе Жигмунду, у Ердељ, и овај пристаде да га помаже и поврати на власт, да га не би Турци опасали и с те стране. Због тога Жигмунд саставља војску под вођством Иваниша Моровића, Јаноша и Николе Горјанског<ref name="wikisource4">{{cite web|url=https://hr.wikisource.org/wiki/Povijest_Hrvatske_I._(R._Horvat)/Krvavi_sabor_u_Kri%C5%BEevcu|title= ''Povijest Hrvatske I./Krvavi sabor u Križevcu''|publisher=[[Rudolf Horvat]]}}</ref>. Бајазит пође лично у Влашку, с великом војском, да спречи њихове намере. У његовој војсци налазили су се и српски вазали Стеван Лазаревић, Константин Дејановић и краљ Марко, односно у српском народу боље познати Краљевић Марко. Савременик тих догађаја, Константин Филозоф, саопштава, како је Марко нерадо ишао у ту борбу против хришћана и како је казао Дејановићу: „Говорим и молим Господа да буде помоћник хришћанима, па макар ја први да будем међу мртвима у тој борби.” Та му се жеља испунила. У борби на Ровинама, 17. маја 1395, погинули су и он и Дејановић. У народном предању запамтило се, да је наш најпопуларнији јунак српске народне поезије завршио живот на Урвини планини, што је чиста метатеза од Ровина<ref name="rastko2" />.
 
Угарски краљ је убрзо почео са припремама за поход против Хрвоја, при чему је, у недостатку новца, морао заложити град Озаљ са читавим котаром Николи Франкопану за 17.000 дуката.{{sfn|Хорват|1924|p=252-253}} Почетком марта 1398. краљ је кренуо у Славонију, да се нађе на граници, ако би Турци покушали да је пређу, и да, истовремно, утиче на прилике у Босни, спремајући војску против исте. Међутим, све до лета није предузео ништа озбиљније да спречи пад краљице Јелене и Остојину, а у ствари Хрвојеву победу.{{sfn|Хорват|1924|p=252-253}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} 16. марта угарски краљ се налазио у Ђакову, од 9. априла до 16. маја у Илоку, 29. маја у Горјану, а од 2. до 9. јуна у Пожеги.{{sfn|Хорват|1924|p=253}}
== Утврђивање на престолу ==
Марија је умрла, мало после битке не Ровинама, већ крајем [[јун]]а исте године, у својој престолници, [[Будим]]у, са само 25 година, због несрећног пада са коња. Рудолф Хорват пак говори да је Марија умрла 17. маја<ref name="wikisource4" />. Пошто је Марија умрла, са којом је Жигмунд у ствари дошао до права на угарску круну, његови противници су дигли главу, а велик део опозиционара налазио се у Хрватској<ref>{{cite web|url=http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/4_1.html|title= ''Историја српског народа''|publisher=[[Владимир Ћоровић]]|date=|accessdate =}}</ref>. Великаши почеше говорити:
 
Тек у јулу, прикупивши више војске, Жигмунд је кренуо долином Врбаса до Хрвојеве области. Међутим, код врбашког града{{напомена|Близу Бања Луке.}} наишао је на јак отпор, па је, видевши да операције неће ићи довољно брзо, напустио борбу и већ у августу почео повлачење.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=253}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Преко Греде, Мославине и Чазме, поражени краљ се вратио у Угарску.{{sfn|Хорват|1924|p=253}} Хрвоје је, као победник, пошао за њим, успевши да освоји целу дубичку жупанију која је припадала вранском приору Имреу Бубеку.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=253}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Бојећи се, да Угари не предузму какав нови поход, сам краљ Остоја се у зиму 1398/9. године, са цветом своје властеле, налазио на северној граници, у области Усоре.{{sfn|Ћоровић|1989|p=}}
{{цитат|Жигмунд смрћу своје жене престао је бити краљ наш!}}
 
▲== Турци Османлије и други продор у Србију ==
Од свих суседа ово је најозбиљније схватила Маријина сестра [[Јадвига Пољска]], чији се супруг [[Владислав II Јагело]], одмах почео спремати за инвазију на Угарску, али њему се противио острогонски надбискуп Јанош Канишки, који је утврдио кланце на Карпатима, на угарско-пољској граници. Убрзо после тога, због Жигмундове војне надмоћи, одрече се угарског престола Јагело<ref name="wikisource4" />.
▲<ref name="rastko2">{{cite web|url=http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/4_1.html|title= ''Историја српског народа''|publisher=[[Владимир Ћоровић]]}}</ref><ref name="wikisource4">{{cite web|url=https://hr.wikisource.org/wiki/Povijest_Hrvatske_I._(R._Horvat)/Krvavi_sabor_u_Kri%C5%BEevcu|title= ''Povijest Hrvatske I./Krvavi sabor u Križevcu''|publisher=[[Rudolf Horvat]]}}</ref>
 
== Никопољски крсташки рат ==
Када је умро Дабиша не хтедоше босански великаши ни чути да за краља изаберу окрутног Жигмунда, него нови босански владалац постаде Јелена „Груба”, жена Дабишина. Сигисмунд је знао, да би своје престо могао најбоље утврдити, стече ли сјајну победу над Турцима. Краљ Сигисмунд је осећао, да би против велике турске силе, која је на бојиштима оперисала са дотле необично бројним борбеним масама, требало кренути исто тако импозантну хришћанску снагу. Он је с тога радио на том, да се, у традицији прошлих борби, организује прави крсташки поход против Турака, који би их просто, у снажном залету, протерао из Европе, јер султан Бајазит је био енергичан и незаустављив. Кад су угарски посланици, причало се, протестовали код њега, што је Турска, без права, уништила Бугарску, он им је, у свом шатору, показао на гомиле оружја и одговорио им, да он своје право оснива на том.
 
Он дакле прогласи, да ће Турке г. 1396. бацити из Европе у Азију. У то име пошаље своје посланике у западну Европу, да неколико витезове наговоре за учешће у славноме рату на Турке. Сигисмунд нађе велик одзив. Сама му Француска пошаље 10.000 момака, од којих су 6 000 били из Бургундије, међу тима 1000 витезова, које су водили најодличнији великаши, предовеђени Жаном де Невером. Дођоше и витезови из Енглеске, Немачке, Пољске и тако да сам Сигисмунд сакупи 30.000 бандеријалаца и 16.000 ердељских пешака, а најми 20.000 плаћеника. Из Хрватске су велике чете довели браћа Горјански, па Иван Моровић, Херман Цељски и Стефан Лацковић. Када се тој војсци придружио војвода Мирча са 10.000 Влаха, бројила је она до 100.000 људи, већином на коњима. Може се рећи, да тако биране војске није Европа видела од времена крсташких ратова.
Линија 216 ⟶ 212:
 
== Ратови у Босни ==
 
=== Кршење уговора у Тати ===
Угарски и Сигисмундов пораз осетио се и у Босни. Поред жене краљице, која је добила престо захваљујући савезу велике господе у земљи и једној мутној политичкој ситуацији, поједини великаши су, по сили прилика, све више узимали маха. Краљица Јелена имала је још мање своје личне воље и ауторитета, него њен муж Дабиша. То се види јасно по поступцима извесне властеле. Сандаљ Хранић, од 1396. год. зет Вука Вукчића, тражио је за себе од Дубровника светодимитарски „доходак”, који се иначе давао по правилу владарима; породица Николића из Попова, с кнезом Гргуром на челу, поставља самостално нове царине, које нарочито тешко погађају дубровачку трговину; Хрвоје Вукчић има толику моћ, да његове речи слуша сва краљевина. Кад је стигао у децембру 1396. у Дубровник Сигисмунд се свакако распитивао и о приликама у Босни. Мислим, да је том приликом признао Јеленину власт. Тако бар тумачим оно дубровачко честитање краљици од 27. децембра те године на "вьскршεнх кралнεвьства ти, " које иначе не би било јасно. На тај начин Сигисмунд је, можда, мислио задовољити Босну, без већих обавеза, и не стварати нове непријатеље, кад већ није могао извршити своје право.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Жигмунд_Луксембуршки”