Жигмунд Луксембуршки — разлика између измена

Тек у јулу, прикупивши више војске, Жигмунд је кренуо долином Врбаса до Хрвојеве области. Међутим, код врбашког града{{напомена|Близу Бања Луке.}} наишао је на јак отпор, па је, видевши да операције неће ићи довољно брзо, напустио борбу и већ у августу почео повлачење.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=253}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Преко Греде, Мославине и Чазме, поражени краљ се вратио у Угарску.{{sfn|Хорват|1924|p=253}} Хрвоје је, као победник, пошао за њим, успевши да освоји целу дубичку жупанију која је припадала вранском приору Имреу Бубеку.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=253}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Бојећи се, да Угари не предузму какав нови поход, сам краљ Остоја се у зиму 1398/9. године, са цветом своје властеле, налазио на северној граници, у области Усоре.{{sfn|Ћоровић|1989|p=}}

 

 

== Турци Османлије и други продор у Србију ==

Без довољног искуства у борби с Турцима, ови ратници су изгледали сами себи неодољиви и говорили су о том да гоне Турке не само до Босфора, него и да иду чак до Јерусалима. Војска је пошла у Бугарску, Дунавом. Једна савремена немачка песма Петра из Геца казује, да се експедиција, пролазећи поред српског земљишта и ступајући у путу на њ, осећала као у непријатељској земљи, јер их Срби, очевидно, према наредби, а и због њихове недисциплинованости и пљачке, нису предусретали пријатељски. У Видину крсташима се предао цар Јован Страцимир, који је држао у својој власти северозападну Бугарску, а у Бугарској им се придружио и влашки војвода Мирча. Бајазит је пошао у сусрет тој опасној ордији, праћен од својих вазала, међу којима се налазио и Стеван Лазаревић. Код Никопоља, 25. септембра 1396, дошло је до страховите борбе. Учесник у борби, Ханс Шилтбергер, у својој врло занимљивој хроници, изречно казује, да је Бајазиту, у одлучни час, кад је већ помишљао на повлачење, прискочио у помоћ српски кнез Стефан Лазаревић јурнувши право тамо, где се налазила Сигисмундова застава. Он је растројио Мађаре и натерао их у бег. Власи, видећи обрт среће, напустише бојно поље. Сам краљ Сигисмунд спасао се на једној лађи и отпловио низ Дунав, где га је прихватила млетачка флота. Пораз крсташа био је потпун и Шилтебергер доноси о њему језиве сцене. У тој бици паде 20 000 хришћана, док се много више удави у Дунаву. Султан Бајазит изгуби такође преко 30.000 Турака; али зато ухвати велик број хришћана и сав табор њихов.

 

Овај пораз Мађара повукао је за собом и пад Вука Бранковића, који је, по свој прилици, био ушао у неке везе с њима. Предосећајући могућу катастрофу Вук је склонио 1395/6. год. у Дубровник своје покретно имање, које је износило 1880 литара „фина сребра” и 15 литара златних предмета. После никопољске битке Бајазит је, као награду Стевану за огромну улогу у тој борби, уступио већи део Вукове области, од Дечана до Приштине, а Вуковој удовици и деци оставио је само северни део Косова, од Трепче и Митровице до Вучитрна. Сам Вук морао је да иде из Србије. Умро је 6. октобра 1398, по свој прилици у Светој Гори, где је један његов брат, Роман одавно живео као хиландарски монах. Сам Вук био је ктитор Хиландара, с братом Романом и Гргуром, још од 1365. год. То што је Бајазит дао Стевану баш Вукове земље и што их је овај примио још не би морало значити, да су између ове двојице то време владали рђави односи, али тај моменат даје и извесне вероватноће за то.

 

Оволика несрећа побуни опет народ хрватски. Свако се питао: где ли је краљ Сигисмунд? Да се ​​спасио, већ би се морао вратити кући, као што се вратише великаши угарски и хрватски. Ако ли је погинуо код Никопоља или на бијегу, онда треба бирати новога краља. — Време је пролазило, а да нико није знао, каква ли је судбина стигла побеђеног Сигисмунда. Мало по мало претегне уверење, да је Сигисмунд мртав. У Хрватској се многи великаши и племићи радовали, што је напокон нестало Сигисмунда, који је уништио толико одличних породица хрватских. Бивши бан Стефан Лацковић, господар Међумурја, прогласи Ладислава Напуљског краљем угарско-хрватским. Лацковић развије велику делатност. За династију Анжујску придобије многе хрватске великаше и племиће. Међу овима истицао се познати нам већ властелин Стефан од Шимонторње. Лацковић позове Ладислава Напуљског, нека дође по баштину свога оца Карла Драчкога. Но Ладислав је имао доста посла у властитом краљевству, где се борио са француским краљевићем Лујем. Зато није могао поћи из Италије. Ипак прихвати позив, те Стефана Лацковића и његова рођака Стефана од Шимонторње именује својим намесницима у Угарској и Хрватској. Лацковић одмах преузме владање у име краља Ладислава. Прва му беше брига, да Хрватску и Угарску заштити од провала турских. У ту сврху пошаље к Бајазиту посланике своје. Они су добили задатак, да уговоре мир с Турцима, па да Ладиславу Напуљском за жену испросе кћер султанову. У то време пуче глас, да је краљ Сигисмунд жив. Он се код Никопоља спасио на лађи, која га по Дунаву повезе у Црно море и даље у Цариград. Овде нађе Сигисмунд млетачко бродовље, које га 21. децембар 1396. доведе у Дубровник. С њиме се спасише: бан Никола Горјански, надбискуп Иван Канишки и гроф Херман Цељски. Дубровчани беху Сигисмунду од првога часа верни поданици. Зато га приме веома лепо и још му даду 2000 дуката за пут. Из Дубровника оде Сигисмунд у Сплит, а одавде у Книн. Ту се задржао дуже времена, да уреди неке државне послове. Истраживао је и кривицу својих противника из Задра.