Јован Шевић — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
|||
Ред 23:
}}
'''Јован Шевић''' ({{Јез-рус|Шевич, Иван Георгиевич}}) (1699-1764?)<ref>http://www.reenactor.ru/ARH/PDF/Makidonov_00.</ref> је био српски официр који је половином 18. века предводио сеобу Срба из Аустрије, у Русију. Руси уместо имена Јован, користе облик Иван.
Колонисти који су дошли са Шевићем населили су се у области која ће по Шевићевом предлогу бити названа [[Славеносрбија]]. У служби Аустрије стигао до чина потпуковника у [[Војна крајина|Војној крајини]], вршио дужност заповедника [[Поморишка граница|Поморишке границе]].<ref name="ВЕ1"/> Незадовољан третманом у Аустрији, 1750. напустио војску, добио одобрење и иселио у [[Украјина|Украјину]] око 1.800 Срба, бивших граничара, и неколико млађих официра (укључујући и младог [[Симеон Пишчевић|Симеона Пишчевића]]). Населио је област од [[Бахмут|Бахмута]] до [[Луганск]]а, названу [[Славјаносербија|Славјано-Сербија]]. Од Срба досењеника формирао је под својим именом [[Хусари|хусарски]] пук, а 24. октобра 1752. године када је стигао, добио је чин генерал-мајора руске војске.<ref name="ВЕ1"/> Десет година касније, 12. августа 1764. године стиче чин генерала лајтанта. Имао је 1754. године два сина у руској војсци: подпуковника Јована (Ивана) и премијер-мајора Петра.<ref>Юрий ДЕГТЯРЕВ: ▼
Његов унук, такође '''Иван Шевић''', као генерал-потпуковник учествовао је у свим ратовима Русије крајем 18. и почетком 19. века. Нарочито се истакао као командант гардијских хусара [[Битка код Лајпцига|у бици код Лајпцига 1813.]] против Француза. Од тада му се губи сваки траг.<ref name="ВЕ1">{{cite book |last1=Гажевић |first1=Никола |title=Војна енциклопедија (том 9) |date=1975 |publisher=Војноиздавачки завод |location=Београд |page=496}}</ref>▼
== Породица ==
[[Датотека:Shevic COA.jpg|250п|мини|лево|Грб Шевића]]
Рођен је у српској племићкој породици која је у првој половини 16. века емигрирала из окупиране Србије на територије српских деспота у Мађарској. Шевићев деда звао се Радослав, а отац Георгије, познатији као Ђурка Шевић, који је био [[Оборкапетан|оберкапетан]] у [[Српска милиција (Хабзбуршка монархија)|Српској милицији]] на Поморишкој војној граници (код Арада). Ђурка је наследио [[Јован Текелија|Јована Текелију]] у првој половини 18. века. Његов син је у то време био оберкапетан Чанада.
▲
▲Његов унук, такође '''Иван Шевић''', као генерал-потпуковник учествовао је у свим ратовима Русије крајем 18. и почетком 19. века. Нарочито се истакао као командант гардијских хусара [[Битка код Лајпцига|у бици код Лајпцига 1813.]] против Француза. Од тада му се губи сваки траг.<ref name="ВЕ1">{{cite book |last1=Гажевић |first1=Никола |title=Војна енциклопедија (том 9) |date=1975 |publisher=Војноиздавачки завод |location=Београд |page=496}}</ref>
Имао је Јован 1754. године два сина у руској војсци: подпуковника Јована (Ивана) и премијер-мајора Петра.<ref>Юрий ДЕГТЯРЕВ: СКАЗАНИЕ О ЗЕМЛЕ СЛАВЯНОСЕРБСКОЙ–СЛАВЯНОСЕРБИЯ, 1753 – 1764.</ref> Крајем 18. и почетком 19. века многи Шевићеви потомци постали су успешни официри у руској армији.<ref>Список генеральских чинов российской императорской армии и флота,</ref> Шевићев син Петар био је поручник у Моришкој бригади пре миграције у Русију. Тамо је стигао до чина потпуковника. Други Шевићев син, Иван, био је пуковник, а син Георгије је био генерал. Георгијев син Иван постао је и руски генерал. Награђен је 1812. године за заслуге у [[Бородинска битка|Бородинској бици]] током [[Наполеонова инвазија на Русију|Наполеонове инвазије на Русију]]. Шевићева ћерка била је удата за Стевана Петровића који се из Подгорице преселио у Славеносрбију.▼
▲российской императорской армии и флота,</ref> Шевићев син Петар био је поручник у Моришкој бригади пре миграције у Русију. Тамо је стигао до чина потпуковника. Други Шевићев син, Иван, био је пуковник, а син Георгије је био генерал. Георгијев син Иван постао је и руски генерал. Награђен је 1812. године за заслуге у [[Бородинска битка|Бородинској бици]] током [[Наполеонова инвазија на Русију|Наполеонове инвазије на Русију]]. Шевићева ћерка била је удата за Стевана Петровића који се из Подгорице преселио у Славеносрбију.
== Каријера ==
Линија 42 ⟶ 40:
[[Датотека:New serbia slavo serbia.png|250п|мини|[[Нова Србија (област)|Нова Србија]] и [[Славеносрбија]] у данашњој [[Украјина|Украјини]].]]
Шевић је био на челу групе од 3.000 Срба који су се населили у долини реке [[Северски Доњец]]. Група коју је Шевић предводио била је друга група српских емиграната у Русију. Прву је предводио [[Јован Хорват]] и она се населила на просторе који су једно време називани '''Новом Србијом'''. Друга група, на челу са Шевићем, успоставила је територију која је названа Славеносрбијом. Име је предложио Шевић. Мигранти су стигли у Кијев децембра 1752. године. Одбили су да се населе у "[[Нова Србија (област)|Новој Србији]]". Шевић је у пратњи [[Рајко Депрерадович|Рајка Прерадовића]], команданта славонског Хусарског пука, поднео захтев у Москви Сенату да им додели другу територију за насељавање. Јелисавета је 17. маја 1753. године потписала одлуку да се мигрантима из Поморишја под Шевићем и Прерадовићем дозволи да населе територију између Бахмута и Луганска. Поред Срба, са Шевићем су дошли и Бугари, Аромуни, Власи и Грци. Хорват је покушао да их убеди да се населе у Новој Србији, али његови покушаји нису успели.
Команда Шевићевог пука била је у првој роти (чети) званој '''Камениј Јар'''. Тај шанац ће касније прерасти у град [[Луганск]], на истоименој реци.<ref>Zapisi odesskago obscestva istoriji i drevnosti. (Commentarii odessanae societatis historicae et archaeologicae.) Odessae: Typr. civitatis, 1848.</ref> До 1764. године генерал Шевић је изградио месну православну цркву посвећену Рођењу Св. Јована Крститеља - празнику Ивандану. У тој богомољи он и почива. Генерал Шевић је био богат човек; према извештају из 1758. године поседовао је двор, млин, 20 крда коња и 1365 грла говеда.<ref>Юрий ДЕГТЯРЕВ: СКАЗАНИЕ О ЗЕМЛЕ СЛАВЯНОСЕРБСКОЙ–СЛАВЯНОСЕРБИЯ, 1753 – 1764.</ref> Како се 1765. године помињу његови "наследници", претпоставља се да је умро крајем претходне 1764. године.
| |||