Википедија

Жигмунд Луксембуршки — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 203:
У јулу 1401. године Хрвоје је обећао заштиту граду Задру, ако Задрани ''подигну заставу прејаснога краља Ладислава''. Затим је позвао и остале далматинске градове да признају врховну власт Ладислава Напуљског. 21. новембра 1401. године Трогирани су изјавили да ће се одазвати позиву, ако исто учине и Задар и Шибеник. Недуго затим, Задрани су изјавили да су спремни да признају краља Ладислава, ако им се припоји острво Паг и врати приход градске тридесетнице, коју им је Жигмунд отео.{{sfn|Хорват|1924|p=255}} Међутим, Сплит се сукобио са Хрвојем, заузевши град Омиш.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=255}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Као одговор на то, Хрвојев шурак Иваниш Нелипчић, цетински кнез, освојио је Клис, угрозивши Трогир и Сплит, који се чак понудио Млетачкој републици.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=255}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Хрвоје и Нелипчић су, напокон, 13. маја 1402. године принудили Трогир и Шибеник да признају Ладислављеву власт.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=255}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Тог дана по 3 изасланика града Трогира и Шибеника дошла у Сињ да се споразумеју с Хрвојем и Нелипчићем. Трогиру су том приликом биле признате старе повластице, док су Шибеник, чак, добио и територијално проширење. Други градови су се још увек колебали.{{sfn|Хорват|1924|p=255}} У међувремену, присталице краља Ладислава су ушле у затегнуте односе са Дубровником, пошто није хтео да им своју флоту стави на располагање против Сплита.{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Хрвојеву заузетост на приморју искористио је хрватски бан Имре Бубек да, током 1402. године, поврати власт над дубичком жупанијом.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=255}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}}
 
Како није имао деце, Жигмунд је 16. августа 1402. године, у случају да не добије мушког потомка, свог нећака Албрехта IV Хабзбуршког именовао за наследника.{{sfn|Хорват|1924|p=254-255}} 21. септембра краљ је на сабору у Пожуну принудио племиће, између осталих: крбавске кнезове Ивана и Карла, вранског приора Имреа Бубек, палатина Николу Горјанског и његовог брата Јаноша, загребачког бискупа Еберхард Албен, сплитског надбискупа Андрију, мачванског бана Ивана Моровићког, Николу Тот од Суседграда, Андрију Херцога од Ораховице и Филипа од Корођа, да признају његов избор наследника. Два дана касније, Жигмунд је прогласио војводу Албрехта за свог намесника у Угарској. Међутим, одмах по завршетку сабора појавило се велико незадовљство и велики број племића приклонио се Ладиславу Напуљском.{{sfn|Хорват|1924|p=255}}
== Крвави сабор у Крижевцу ==
 
Наравно да је Сигисмунд дознао за деловање Стјепана Лацковића. Да томе учини крај, запути се преко Топуског у Крижевац, камо сазове сабор хрватски. На тај сабор позове Сигисмунд и противнике своје. Лацковић добија „сигурну пратњу” (salvus conductus), којом краљ гарантује, да му се не ће ништа догодити, ако дође на сабор. Лацковић је поверовао краљевој речи, па заиста дође 27. фебруара 1397. у Крижевац. Овде се састадоше присталице краља Сигисмунда и Ладислава Напуљског. Пошто је Лацковић своје чете оставио ван тврђаве крижевачке, порасте одважност противника његових. Наскоро се у саборници породи свађа, а онда и бој. Сигисмундовци ударе на Лацковића, те убију њега и неке другове његове. Преостали приврженици Лацковића побегну из тврђаве к четама својим. Ове се одмах узму спремати за јуриш на тврђаву. Но Сигисмундовци баце с високе куле у градски опкоп трупло несретнога Лацковића. Када су војници видели, да је већ мртав човек, за спас којега би вољни били главу дати, одоше испред Крижевца. Упркос проливеној крви настави краљ Сигисмунд сабор у Крижевцу. Настојао је, да створи такве закључке, који би умирили узбуђени народ хрватски. Нарочито је сабор одредио, да се имају успоставити занемарени судови. Подједно буду изабрани краљеви повереници, и то славонски бан Детрик Бубек за Славонију, а загребачки бискуп Иваниш и крбавски кнез Бутко за Хрватску и Далмацију. Кад се нато Сигисмунд враћао у Угарску, постави му Стјепан Продовић, унук некадашњег бана Микца, заседу у Подравини. Но Сигисмунд је уза себе имао чете присталица својих, помоћу којих надвлада противнике своје. Продовић узмакне у свој град Сушицу (данас Ђурђевац), где га опседне краљевска војска. Видећи, да се не ће моћи одржати, утече Продовић из града, те потражи заклониште у Босни.
У међувремену, средином августа 1402. године напуљска флота, под заповедништвом адмирала Лодовика Алдемариска де Мареског, од 17. јуна Ладислављев намесник за Угарску, Хрватску, Далмацију и Славонију.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=255}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}}
 
== Ратови у Босни ==
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Жигмунд_Луксембуршки”