Википедија

Жигмунд Луксембуршки — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Ред 200:
Завереници се нису могли сложити око избора новог краља, али је највеће изгледе за успех имао Ладислав Напуљски, подржаван од папе Бонифација IX. По папиној жељи уз напуљског краља су пристали многи угарски бискупи, а у далматинским градовима је Хрвоје почео радити у корист његове странке.{{sfn|Хорват|1924|p=254}} Међутим, против Ладислављевог избора су одлучно устали Никола Горјански и Херман Цељски, бојећи се да ће им нови краљ одузети велика имања, које су стекли као одане присталице краља Жигмунда. Подржали су их и загребачки бискуп Еберхард и мачвански бан Иван Моровићки. У августу 1401. године, Горјански је успео новцем и обећањима да убеди заверенике да Жигмунду врате власт.{{sfn|Хорват|1924|p=254}} Одмах по ослобођењу, 29. октобра 1401. године, угарски краљ је сазвао сабор у Папу код Столног Београда, где је опростио завереницима.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=254}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Краљ је показао захвалност својим ослободиоцима. Горјанском је обећао годишњу награду од 1.000 дуката и верио се деветогодишњом Барбаром Цељском, млађом кћерком Хермана Цељског. У пролеће 1402. године Никола Горјански је именован угарским палатином уместо Детрика Бубека.{{sfn|Хорват|1924|p=254}}
 
=== Напуљска агитација ===
=== Долазак Ладислава Напуљског ===
У јулу 1401. године Хрвоје је обећао заштиту граду Задру, ако Задрани ''подигну заставу прејаснога краља Ладислава''. Затим је позвао и остале далматинске градове да признају врховну власт Ладислава Напуљског. 21. новембра 1401. године Трогирани су изјавили да ће се одазвати позиву, ако исто учине и Задар и Шибеник. Недуго затим, Задрани су изјавили да су спремни да признају краља Ладислава, ако им се припоји острво Паг и врати приход градске тридесетнице, коју им је Жигмунд отео.{{sfn|Хорват|1924|p=255}} Међутим, Сплит се сукобио са Хрвојем, заузевши град Омиш.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=255}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Као одговор на то, Хрвојев шурак Иваниш Нелипчић, цетински кнез, освојио је Клис, угрозивши Трогир и Сплит, који се чак понудио Млетачкој републици.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=255}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Хрвоје и Нелипчић су, напокон, 13. маја 1402. године принудили Трогир и Шибеник да признају Ладислављеву власт.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=255}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Тог дана по 3 изасланика града Трогира и Шибеника дошла у Сињ да се споразумеју с Хрвојем и Нелипчићем. Трогиру су том приликом биле признате старе повластице, док су Шибеник, чак, добио и територијално проширење. Други градови су се још увек колебали.{{sfn|Хорват|1924|p=255}} У међувремену, присталице краља Ладислава су ушле у затегнуте односе са Дубровником, пошто није хтео да им своју флоту стави на располагање против Сплита.{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Хрвојеву заузетост на приморју искористио је хрватски бан Имре Бубек да, током 1402. године, поврати власт над дубичком жупанијом.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=255}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}}
 
Како није имао деце, Жигмунд је 16. августа 1402. године, у случају да не добије мушког потомка, свог нећака Албрехта IV Хабзбуршког именовао за наследника.{{sfn|Хорват|1924|p=254-255}} 21. септембра краљ је на сабору у Пожуну принудио племиће, између осталих: крбавске кнезове Ивана и Карла, вранског приора Имреа Бубек, палатина Николу Горјанског и његовог брата Јаноша, загребачког бискупа Еберхард Албен, сплитског надбискупа Андрију, мачванског бана Ивана Моровићког, Николу Тот од Суседграда, Андрију Херцога од Ораховице и Филипа од Корођа, да признају његов избор наследника. Два дана касније, Жигмунд је прогласио војводу Албрехта за свог намесника у Угарској. Међутим, одмах по завршетку сабора појавило се велико незадовљство и велики број племића приклонио се Ладиславу Напуљском.{{sfn|Хорват|1924|p=255}}
 
У међувремену, средином августа 1402. године напуљска флота од 6 лађа, под заповедништвом адмирала Лодовика Алдемариска де Мареског, од 17. јуна Ладислављевог намесника за Угарску, Хрватску, Далмацију и Славонију, упутиластигла је у Далмацију. Дана 27. августа Задар је пристао уз краља Ладислава и већ сутрадан је свечано примио напуљску флоту и Хрвојеву копнену војску. 6. септембра Алдемариско је, са 300 Напуљаца, 400 Задрана и 500 Хрвојевих коњаника, опсео град Врану, која се премапредала 12. октобра. 20. октобра, град Љубач код Нина је пао после једнодневне опсаде, после чега се напуљски адмирал 25. октобра упутио ка Сплиту. Пошто је град без отпора признао краља Ладислава, Алдемариско му је 6. јануара 1403. потврдио Далмацијипривилегије.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=255}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} После овога, од свих далматинских градова, једино су Скрадин и Дубровник остали верни Жигмунду.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Угарског краља издао је и богати кнез Никола Франкопан, син ослободиоца краљице Марије, кога је краљ Ладислав наградио 26. јануара 1403. године, давши му град Окић с огромним имањем.{{sfn|Хорват|1924|p=255}}
 
По жељи папе Бонифација IX, уз Ладислава је пристао највећи део угарског свештенства на челу са надбискупом Канишким. У јануару 1403. године, на сабору племства и свештенства у Великом Варадину, Ладислав је изабран за краља.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=255}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} У Славонији се, на саборима у Слатини и Пожеги, за Ладислава углавном изјаснило ниже племство, предвођено Николом Хорватом, сином Иваниша Хорвата.{{sfn|Хорват|1924|p=255}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Међутим, овде је постојала јака странка Жигмундових присталица предвођених кнезовима Благајским, пожешком властелом Бериславићима, браћом Горјански, Иваном Моровићким и Павлом Зринским.{{sfn|Хорват|1924|p=255}} Стога је у Славонији у пролеће 1403. године дошло до правог грађанског рата, у коме је Иван Моровићки тешко рањен, а имања Горјанских страховито опљачкана.{{sfn|Хорват|1924|p=256}} Жигмундова војска предвођена новим баном Павлом Бешењијем, упућена у Хрватску да сузбије покрет краља Ладислава, тешко је поражена у бици код Бихаћа од стране вранског приора Имреа Бубека, који се, такође, био одметнуо од краља Жигмунда.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=256}} Бан је био заробљен и одведен у Задар, где га је Бубек предао Алдемариску.{{sfn|Хорват|1924|p=256}} Цело славонско и хрватско подручје од Драве до Јадранског мора после те победе признало је Ладислава за свог краља.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}
== Ратови у Босни ==
Угарски и Сигисмундов пораз осетио се и у Босни. Поред жене краљице, која је добила престо захваљујући савезу велике господе у земљи и једној мутној политичкој ситуацији, поједини великаши су, по сили прилика, све више узимали маха. Краљица Јелена имала је још мање своје личне воље и ауторитета, него њен муж Дабиша. То се види јасно по поступцима извесне властеле. Сандаљ Хранић, од 1396. год. зет Вука Вукчића, тражио је за себе од Дубровника светодимитарски „доходак”, који се иначе давао по правилу владарима; породица Николића из Попова, с кнезом Гргуром на челу, поставља самостално нове царине, које нарочито тешко погађају дубровачку трговину; Хрвоје Вукчић има толику моћ, да његове речи слуша сва краљевина. Кад је стигао у децембру 1396. у Дубровник Сигисмунд се свакако распитивао и о приликама у Босни. Мислим, да је том приликом признао Јеленину власт. Тако бар тумачим оно дубровачко честитање краљици од 27. децембра те године на "вьскршεнх кралнεвьства ти, " које иначе не би било јасно. На тај начин Сигисмунд је, можда, мислио задовољити Босну, без већих обавеза, и не стварати нове непријатеље, кад већ није могао извршити своје право.
 
Међутим, Босна се баш сад помутила. Док је постојала опасност од краља Сигисмунда и Ђаковачког Уговора људи се беху нагодили да истакну на престо Дабишину удовицу и да је помажу; али сад, кад је та опасност прошла, јавише се нова схватања. Једна странка у земљи мислила је, да треба искористити невољу Сигисмундову и поставити у Босни новог краља, па тако изиграти Ђаковачки Уговор и ставити Мађаре пред свршен чин. По причању М. Орбинија, као мушки кандидат на престо јавио се Твртко II, незаконити син краља Твртка. Краљичину страну држали су понајвише њени сродници, неретванска властела Радивојевићи и поповски Николићи, које су и она и Дабиша помагали на све начине. Твртко се истакао као кандидат на престо крајем пролећа 1397. У Дубровнику се 12. јуна решавало, да се упути посланство, ad regem Bosne’. Против Твртка јавио се наскоро нови кандидат, Остоја зван Христић, вероватно члан династије по женској или некој споредној линији, јер га стари Дубровчани убрајају у Котроманиће. Орбини прича, да се Остоја обратио за помоћ Турцима. Тачно је, да се већ крајем 1397. год. знало, да се на Босну спрема турска војска. Дубровачка влада одговорила је 23. децембра мајци Ђурђа Радивојевића, да се може склонити у Стон или у сам Дубровник „где јој је већа сигурност или бољи смештај”.
 
=== Први поход против Босне ===▼
Турска војска, у којој су се налазили Бајазитови синови и којима се са својим четама придружио и Стеван Лазаревић, упала је у Босну већ јануара месеца. Константин Филозоф прича, да је војска била многобројна, али да је настрадала у Босни од преоштре зиме и необично великог снега. И после њеног повлачења Остоја је ипак не само могао да се одржи, него да до мало времена остане и као победник. У другој половини марта 1398. породице краљичиних присталица тражиле су, да се спасавају на дубровачком тлу; а стари непријатељ Дабишин и дугогодишњи заточеник Радич Санковић добија слободу, и хумску област, и истиче се као приврженик Остојин. Трвења су трајала целе прве половине 1398. год., а онда се положај рашчистио у Остојину корист, после његових победа у Хуму. Дубровачка Република решавала је 10. и 11. јуна да му пошаљу посланике, који ће га поздравити у њено име и предати му поклон у вредности од 500 дуката.
 
▲=== Први поход против Босне ===
Чим је средио прилике у Угарској краљ Сигисмунд је обратио пажњу и на балканска питања. Обрт у Босни није му могао бити нимало повољан. Није требало много мудрости па да се види, како је он био стварно уперен против њега и Ђаковачког уговора. Као главног виновника сматрао је Хрвоју, старог пријатеља и присталицу напуљске куће, и оптуживао га је као бунтовника и савезника Турака. Почетком марта 1398. краљ је кренуо у Славонију, да се нађе на граници, ако би Турци покушали да је пређу, и да, у исто време, утиче и на ток ствари у Босни. Али све до лета није предузео ниша озбиљније да спречи пад краљице Јелене и Остојину, а у ствари Хрвојеву победу. Тек јула месеца, прикупивши више војске, кренуо је долином Врбаса у Хрвојеву област. Код врбашког града (близу Бање Луке) наишао је, међутим, на јак отпор, па је, видевши да операције неће ићи довољно брзо, напустио борбу и већ у августу почео повлачење, па се осрамоћен, преко Греде, Мославине и Чазме, вратио у Угарску. Хрвоје, као победник, пошао је за њим и успео да освоји целу дубичку жупу. Бојећи се, да Мађари не предузму какав нови поход Босанци су били врло будни; сам краљ Остоја, са цветом своје властеле, налазио се још у зиму 1398/9. на северној граници, у области Усоре. Истрошивши се у овим борбама за престо и против Мађара, оставши дужан чак и својим најамницима, што је могло бити врло опасно, Остоја се решио, да испуни стару жељу Дубровчана и да им прода уски појас земљишта од Курила до Стона. Залагао се за то Хрвоје, а накнадно је пристао и ранији власник тих крајева, Радич Санковић. У повељи од 15. јануара 1399, којом им је уступио то земљиште, Остоја казује да је дошао на престо својих прогонитеља видећи земљу „да нема свог пастира”, а да према Дубровчанима има обзира због њихове нелицемерне љубави. После својих успеха краљ је отишао у Милешево, где се око 20. априла крунисао, а потом се, у јесен, раставио са женом. Знамо сасвим поуздано, да је Остоја наставио своје везе са Турцима и после учвршћивања на престолу и да су турски преговарачи долазили на његов и Хрвојев двор. Од краља Сигисмунда, који му је остао непријатељ, није морао у овај мах много зазирати, јер је био и сувише заузет умиривањем огорчене опозиције у властитој земљи, која је ишла чак дотле, да га је 1401. год. држала пуних шест месеци у правом заточењу.
 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Жигмунд_Луксембуршки”