Жигмунд Луксембуршки — разлика између измена

Користећи се победом Бајазит је срушио Видинску Бугарску, а њеног цара заробио.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Потом је гонећи слабе остатке бродоломника прешао у Угарску, док је његова коњица из Србије упала преко Саве, опљачкавши и спаливши Земун и Сремску Митровицу. Како није било локалног отпора, турска коњица је наставила између Саве и Драве, све до Шта­јерске, где су палили Птуј, а онда се повукли с великим пленом.{{sfn|Хорват|1924|p=250}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Овај угарски пораз повукао је за собом и пад Вука Бранковића, који је, по свој прилици, био ушао у неке везе с Жигмундом.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Вест о хришћанском поразу брзо се ширила Европом, где је изазвала велики страх.{{sfn|Хорват|1924|p=250}}

 

=== Повратак краља и Крижевачки сабор ===

У свом путу кући Жигмунд је ишао заобилазним путем Црним, Мраморним, Егејским, Средоземним и Јадранским морем, посетивши успут Цариград и Родос.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=251}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Преко Влашке није смео ићи, јер је и оно мало крсташа, што се спасло на леву обалу Дунава, било опљачкано и мучено.{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} После овог пораза Жигмундови непријатељи су опет дигли главу, поготову пошто су мислили да је погинуо, пошто су се вратили угарски великаши који су учествовали у бици. Временом је превладало уверење да је краљ мртав, чему се обрадовало хрватско племство.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=250}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Стефан Лацкфи, господар Међимурја, прогласио Ладислава Напуљског за угарског краља, пошто је пре тога развио велику агитацију, придобивши за Анжујску династију велики део хрватског племства, предвођеног Стефаном од Шимонторње и Стефаном Продавићем, унуком бана Микца Михаљевића.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=250}}{{sfn|Хорват|1924|p=252}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Лацкфи је потом позвао и самог краља Ладислава да лично дође.{{sfn|Хорват|1924|p=250}} Међутим, напуљски краљ, услед сукоба у својој земљи, није могао доћи, али је прихватио позив, именујући Стефана Лацкфија и Стефана од Шимонторње својим намесницима у Угарској.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=250-251}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Стефан Лацкфи је одмах приступио новој дужности, пославши изасланике султану Бајазиту са циљем да са њим уговори мир и једну од његових кћери испроси Ладиславу за жену.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=251}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Ово последње ишло је више у корист краљу Жигмунду, који се пред ужаснутом Европом и својом Угарском више јављао као бранилац хришћанства него следбеник својих личних циљева. Упад Турака у Срем и њихове пљачке после Никопоља ишли су у прилог краљевом антитурском држању и придобијали му присталице чак и код ранијих непријатеља.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}

 

=== Повлачење Ладислава Напуљског ===

 

 

== Стање у Угарској ==

У Угарској се развој сталежа може нарочито добро пратити на примеру нижег племства. Тада од разних привилегионих слободњака са мањим поседима (сервиенс, градски кмет, кнез, општински кмет насеља страних досељеника, нпр. Немаца /soltész/, итд.) настало је правно изједначено ниже племство. Изградња система племићких жупанија у целој земљи, чак и уз властелинску контролу, јачала су јединства нижег племства и њихова сталешка свест. Због тога је Жигмунд често тражио савезништво с њима. Током свог развоја ниже племство је учврстило и усталило — односно учинило наследним за своје потомке — своје привилегије (личну слободу, ослобођење поседа од пореза, жупанске самоуправе итд.), а постепено је постигло и то да буде укључено у државну политику.

 

 

Сигисмунд није имао деце. Зато именује (16. августа 1402.) свога нећака Албрехта IV Хабзбуршког наследником својим за случај, ако би (Сигисмунд) умро без мушких потомака.12 Сигисмунд принуди и сабор у Пожуну, да је 21. септембар 1402. војводи Албрехт признао наследство. Од хрватских великаша потписали су односну исправу: крбавски кнезови Иван и Карло, Вранско приор Мирко Бубек, палатин Никола Горјански и његов брат Иван, загребачки бискуп Еберхард Албен, спљетски надбискуп Андрија, мач-вански бан Иван Моровић, па Никола Тот од Сусједграда, Андрија Херцог од Ораховице и Филип од Корогја.13 Два дана иза тога прогласи Сигисмунд војводу Албрехта својим намесником у Угарској.14 Но чим се сабор разишао, појави се у Угарској велико незадовољство. Многи достојанственици и великаши пристану уз Ладислава напуљског. Медјутим је у Хрватској и Далмацији војвода Хрвоје Вукчић неуморно радио за Ладислава. У томе га је раду помагао његов шурак Иван Нелипић, кнез цетински. У јуну г. 1401. обећа Хрвоје заштиту граду Задру, ако Задрани „подигну заставу прејаснога краља Ладислава”. За тај случај помагат ће Задранима такодјер босански краљ Остоја.15 Хрвоје позове и друге далматинске градове, нека оставе краља Сигисмунда. Трогирани одговоре 21. новембар 1401, да ће се позиву одазвати, ако исто учине Задар и Шибеник.16 Задрани се изјаве спремни, да признају краља Ладислава напуљског, али под условом, да им припоји острво Паг и да им врати приход градске тридесетнице, који им је отео краљ Сигисмунд.17 Медјутим се град Спљет завадио са Хрвојем. Спљећани заузму Хрвојев град Омиш, 18 нашто Нелипић запоседне тврди Клис, одакле је запретио Спљету и Трогиру.19 Хрвоје и Нелипић напокон израдише, да се градови Трогир и Шибеник 13. мај 1402. одметнуше од Сигисмунда. Тога дана додјоше у Сињ по 3 одасланика града Трогира и Шибеника, да се договоре с Хрвојем Вукчићем ис Иваном Нелипићем. Ови дадоше Трогиранима повељу, којом им потврдјују старе повластице.20 Једнаку повељу добио је и град Шибеник, кому потврдише и посед неких земаља.21 Други су градови далматински још колебали. Задар се одлучио текар 27. августа 1402, примивши сутрадан у своју луку ратно бродовље, што га је довео маршал Вјекослав Алдема-рисцо, кога је краљ Ладислав Напуљски 17. јуни 1402. именовао својим намесником у Угарској, Хрватској, Далмацији и Славонији. 22 Алдемарисцо подје 6. септембар 1402. опседати град Врану. Са собом је повео Алдемарисцо 300 Напуљаца и 400 Задрана; њему је у помоћ Хрвоје послао 500 коњаника.23 Када се 12. октобар предала Врана, подје Алдемарисцо 19. октобар опседати град Љубач код Нина. Заузевши га 20. октобар, крене 25. октобар према С пије ту.24 Овај град без отпора признаде Ладислава, нашто Алдемарисцо 6. јануар 1403. потврди слобоштине града Спљета.23 Сигисмунду се изневерио такодјер богати Никола Франкопан, син ослободиоца краљице Марије. Ладислав Напуљски наградио је Николу Фран-копана тиме, што му је 26. јануар 1403. даровао град Окић са огромним имањем.26 Истовремено је за Ладислава у Угарској радио надбискуп Канижај. Неки се бискупи и великаши почетком г. 1403. у Великом Варадину састану и завере, да ће место Сигисмунда поставити на престо Ладислава. У Славонији пристаде уз Ладислава посебно ниже племство, које се о томе изјаснило на саборима у Слатини и Пожеги.27 Ондје се појавио такође Никола Хорват. син несретнога бана Ивана. Ипак је у Славонији јака странка Сигисмунд, коју воде кнезови Благајски, пожешка властела Бериславицева, браћа Горјански, Иван Моровић и Павле Зрински. Зато је у Славонији на пролеће г. 1403. дошло до грађанског рата, у којем буде Иван Моровић тешко рањен, а имања кнезова Горјанских немило похарана. Нови СИГИС-мундов бан Павле Бисен (Бессенво) провали у јужну Хрватску, али га онде дочека Вранско приор Мирко Бубек, који је такодје пристао уз Ладислава напуљског, те је водио Хрвојине чете. Бан буде потучен и ухваћен, па одведен у Задар, где га Бубек предаде Алдемарисцу.28 Почетком г. 1403. позову Ладислава његове присталице, нека додје у Хрватску. Овоме се позиву Ладислав одазове половином г. 1403. У Задар доплови 9. јул 12 великих бродова напуљских с витезовима, плаћеницима, коњима и житом. Сутрадан стиже у Задар војвода Хрвоје с Нелипићем ис много властеле босанске. Краљ Ладислав додје на 19. јули Са собом је довео бароне и племиће своје. Градјани га примише веома лепо. Два дана иза краља примакну се Задру надбискупи: острогонски и калочки, бискупи: загребачки, гјурски, њитрански и веспримски, бивши палатин Бубек, те многи великаши и племићи из Угарске и Хрватске. Краљ им с напуљском господом подје у сусрет до градских врата. Сутрадан (22. јула) почело се вијећати о начину, како ваља обавити крунисање. Ладислав је тражио, нека га круне у Задру; угарски пак достојанственици предлага, нека Ладислав с њима пође у Стони Биоград, где се крунишу краљеви угарски. Но Ладиславу је пред очима лебдила судбина несретнога оца његова. Он се у Столном Биограду не би осећао сигурним, дочим код Задра има за одбрану 30 ратних ладја. Посредством папиног посланика Ангела Ацциаиола буде напокон 30. јул 1403. одлучено, да ће се Ладислав крунити у Задру.29 Ладислава је 5. августа 1403. у стоној цркви задарској окрунио острогонски надбискуп Иван Канижај. 0 крунисању своме пише Ладисав још исти дан млетачкому дужду Михаљу Стену ово: „Уз највеће одобравање свију и уз најсилније одушевљење примисмо на главу свету круну (диадем), у десницу жезло, ау левицу јабуку” .80 То је задње крунисање на земљишту хрватском. Каквом ли се круном крунио Ладислав Напуљски? Сигисмунд радо истиче, да се Ладислав није крунио круном св. Стјепана.81 Ова се круна чувала у Вишеграду, гдје ју Сигисмунд концем августа 1403. показује великашима и народу, да докаже незаконитост крунисања Ладислава напуљског. Ради краткоће времена није се могла круна добавити из Напуља. мораху се дакле крунидбени реквизити добавити из којега града у Далмацији. Звонимирова круна и други крунидбени знакови чуваху се по свој прилици у Спљету. Краљ Ладислав изрично каже, да је код крунисања употребљена не само круна, већ и жезло и јабука. Исти крунидбени знакови употребљени су год. 1076. приликом крунисања Дмитра Звонимира. Ладислав се дакле у Задру додуше крунио за хрватскога и угарског краља, али вероватно хрватском круном. На ту мисао доводи нас чињеница, да Хрвати признавају Ладислава краљем својим, дочим га још исте године остављају његове присталице у Угарској. А можда би се тако дала протумачити и загонетка, да иза тога нестаје сваки траг хрватској круни. Није ли ју Пискутави Ладислав са собом одвео у Напуљ? Ладислав је учвршћење престола свога очекивао од пожртвовности присталица својих, односно од несреће супарника свога. Но Сигисмунда је и надаље пратила срећа. Његови приврженици (Никола Горјански и Шћибор Сци-борић) брзо разбију усташке војске и умире Угарску; Сигисмунд пак прогласи 8. октобар 1403. општу амнестију (помиловање) за све угарске и хрватске усташе, који му се покоре до извесног рока.32 Амнестију прихвате многи великаши, медју осталима такодјер Детрику Бубек и браћа Ка-нижаји.33 Мање је одзива Сигисмунд нашао код Ладиславових присташа у Славонији; зато им 4. и 6. новембар одуже њихове поседе, па их раздели приврзеници својим. Том приликом стече бан Ладислав Грдјевачки градове Воћин и Ораховицу. Ладислав Напуљски остаде у Хрватској само 3 месеца. У то је време и вршио краљевску власт. Тако је на пример 6. августа потврдио повластице граду Спљету, 16. августа Шибенику, 31. августа Трогиру, а 14. августа острву Брачу.34 Но чим је дознао за неверу својих приврженика у Угарској, престраши се и помисли на повратак у Напуљ. Мјесеца студеног оде Ладислав из Задра пут јужне Италије.85 краљ је по свој прилици пре одласка посетио град Трогир, где се 31. октобар 1403. чине приправе за његов дочек. "