Жигмунд Луксембуршки — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
|||
Ред 138:
Пред опасношћу од Турака Османлија кнез Лазар се у првој половини 1389. године, желећи да избегне сукоб са Угарском, понудио за вазала Жигмунду. Жигмунд је то прихватио, али није дошло до склапања уговора, јер је већ пре тога пала одлука на Косову. Иако је пристао на споразум са Србима и у Вуку Бранковићу имао заговарача споразума, он је први искористио српски пораз. Хтео је да казни кнежевину за Лазарево помагање хрватским побуњеницима и да је, сад обезглављену, потчини својој вољи. У јесен 1389. Жигмунд је, лично предводећи своје људе, сасвим невитешки напао Лазареву удовицу Милицу, која је владала као регент свом малолетном сину Стефану. Угарска војска је продрла све до срца Шумадије, у долину Груже, где је освојила градове Борач и Честин. Краљ се чак у једној повељи од 31. марта 1390. године хвалио како је те градове ''победнички'' добио. Да је ситуација била опасна по Србију сведочи чињеница да је кнегиња Милица, замолила Дубровник за уточиште. Овај поход није имао ефекат који је Жигмунд очекивао. Сматрајући турску опасност за мање непосредну, кнегиња Милица је крајем 1389. године прихватила њихову врховну власт. По склопљеном споразуму, Турци су помогли Србима да потисну угарску војску све до Саве и да их тамо натерају на дефанзиву.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Осим тога под турске чете су ушле у Голубац, да би боље пратили кретање Угара.
Пошто су балканске државе биле преслабе за давање већег отпора Турцима, њихова једина нада била је Угарска.{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Краљ Жигмунд је рано видео опасност од Турака, који су се већ од 1390. године јављали на његовим границама и предузимао је доста мера, које сам није доследно изводио.{{sfn|Унгер|Саболч|1968|p=39}}{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Његова политика је била, да преостале балканске државе веже за Угарску. Тако је живо настојао да у Босни поврати изгубљене позиције, а у Влашкој, Србији и Бугарској да милом или силом утиче на њихове владаре.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Он је веровао да је његова снага и сама довољна да сузбије Турке и стога није много полагао на окупљању балканских хришћана око себе.{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Почетком 1390-их његова пажња је, углавном, била окренута враћању изгубљеног угледа у Хрватској и Далмацији, уз потискивање Ладислава Напуљског, и проширивање угарског утицаја у северној Србији.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}} Поступцима према Србији и према Босни, Жигмунд је стекао много непријатеља, који су се све више окретали Турцима.{{sfn|Ћоровић|1989|p=}}
У лето 1392. године, Жигмунд је поново упао у Србију, овог пута да би сузбио турски утицај у њој. Одневши победу код Браничева, продро је све до Ждрела на истоку, повративши Мачву на западу. На угарске победе, које су биле извојеване у његовом отсуству, турски султан Бајазит је одговорио већом војном акцијом на северу Балкана, следеће године.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Циљ је био сузбијање угарског утицаја и могућности окупљања северних и северозападних балканских држава око Угарске.{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Први напад Турака био је упућен Трновској Бугарској, чији је владар Јован Шишман почео преговоре са Жигмундом. У јулу 1393. године стављена је тачка на постојање ове државе.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Хорват|1924|p=248}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}} Краљ Жигмунд није предузео ништа озбиљније да би спречио пад Трновске Бугарске. У ово време његова главна пажња била је посвећена Босни.{{sfn|Ћоровић|1989|p=}}
Ред 248:
Отпор против угарске власти у Босанској крајини био је врло јак, па су, убрзо по Жигмундовом повлачењу, Босанци успели да поврате Бихаћ.{{sfn|Ћоровић|1933|p=}}{{sfn|Ћоровић|1989|p=}}
== Унутрашња политика ==
Биланс Жигмундове полувековне владавине веома је контроверзан. Жигмунд се домогао царске круне и чешког престола, али није успео да сломи баронске лиге, док се на јужним границама надвијала опасност од Турака. Међутим, у Жигмундовој политици било је индикативно то што је краљ подржавао политичке амбиције нижег племства и што је помагао развој градова. Жигмунд је доносио декрете у одбрану домаћих трговаца, проширио је власт градских већа, усељавањем страних мајстора покушавао је да подстакне производњу луксузне робе и учинио је покушај да уведе јединствен систем мера.{{sfn|Унгер|Саболч|1968|p=39}}
== Стање у Угарској ==
Развој сталежа је општеевропска појава у периоду процвата феудализма. У суштини, реч је о томе да друштвени слојеви који имају приближно једнаке привилегије. тешње избијају своје редове и своја локална груписања подижу на ниво организација државе. Циљ њиховог образовања је да учврсте своје привилегије, да их даље унапреде и овековече. У том циљу, они у политичком животу наступају заједнички, а и њихову политику на нивоу државе одређују њихови сталешки интереси.
| |||