Кирил Александријски — разлика између измена

м
(.)
Несторије је одбио да придода девици Марији име „Богородица“. Године [[430]]. Кирило председава Сабором у Александрији на којем саставља своје чувено Треће Писмо Несторију које су оци Ефеског Сабора наредне године одобрили као текст са догматским значајем. У том писму се од Несторија тражи да анатемише своја учења која је Кирило изложио ставку по ставку и оповргао у виду ''Дванаест Поглавља или Анатема'' приложених на крају писма. Кирило опомиње Несторија да Христа не треба поимати као надахнутог човека попут пророка на коме обитава Божија благодат, него као самог Бога Логоса у свом сопственом телу. Две природе, људска и божанска, су се у Христовој личности сјединиле "ипостасно" тј. истински због чега је један и исти и Бог и човек. Несторијанци су Кирила због оваквог говора оптуживали да две природе помућује и да се тиме имплицира страдалност Бога или пак испаравање људске природе, али Кирило је ова становишта одлучно одбацио. Тело и Божанство у Христу нису помућени у некакву природу треће врсте која није ни сасвим људска ни сасвим божанска, него су сједињени у једној егзистенцији као што душа и тело образују природу појединачног човека. Ипостасно сједињење које Кирило још назива и "природним" јесте, дакле аутентично и истинито. Он види аналогију не само између жртве на крсту и Евхаристије, кроз коју постајемо причасници Тела и крви Христове, него и између христологије и сотириологије, будући да смрт на крсту има спасоносни смисао једино ако је она смрт Оваплоћеног Сина Божијег.
 
Кирил се убројава међу [[Црквени оци|Црквене оце]] и [[Црквени учитељ|Црквене учитеље]], премда га је [[Теодосије II]], римски цар, осуђваоосуђивао да се понаша као „поносни фараон“. Несторијански епископи, који су у Ефесу 431. године одржали Сабор паралелан са Кириловим Сабором, називали су га јеретиком описавши га као „чудовиште, рођен и школован за рушење цркве“.<ref>[[Edward Gibbon]], ''Decline and Fall of the Roman Empire'', 47.</ref>
 
== Борбе ==
298

измена