Милан Недић — разлика између измена

У Србији је у првој половини јула избио [[устанак у Србији 1941.|устанак]] који су предводили [[савез комуниста Југославије|комунисти]]. Већ тада Немци су сматрали да је Аћимовићева влада без икаквог угледа међу Србима, и сматрали да га замене ауторитавнијом личношћу. Недић се први пут помиње као кандидат за председника марионетске владе већ током прве половине јула.{{sfn|Borković|1979a|p=91}} Немачко министарство спољних послова упутуло је у августу 1941. дипломату [[Едмунд Фезенмајер|Едмунда Фезенмајера]] да обави разговоре са потенцијалним кандидатима за Аћимовићевог наследника. После неколико разговора са потенцијалним кандидатима, Фезенмајер је одлучио да је Недић најбољи избор.{{sfn|Tomasevich|2002|p=68}} Средином августа одржан је шири скуп београдских политичара, представника свих партија, комора, удружења, Универзитета и организација, са 70-80 присутних, на ком је Недић формално добио мандат за састав „владе народног спаса”. На саслушању у истражном затвору после рата Недић је о тој конференцији изјавио и следеће: „Конференцију је отворио Аћимовић, указавши на тешку ситуацију и на то да комесарска управа није могла да одговори својим дужностима, због чега је поднела оставку…”{{sfn|Borković|1979a|p=96}} Немци су Недића сматрали довољно поузданом особом јер је било познато да он верује у немачку победу и да је жесток противник комуниста. Такође су му запретили да ће, уколико не прихвати понуђену позицију, позвати бугарску војску да окупира Србију и Београд, а њега одвести у Немачку као ратног заробљеника.{{sfn|Tomasevich|2002|p=180}} Заповедник [[Вермахт]]а [[Хајнрих Данкелман]] је одлучио да повери Недићу управљање окупираном Србијом. Љотић и Аћимовић су подржавали Недића, из страха да Немци не поставе оног другог на чело владе.{{sfn|Borković|1979a|p=91}} Након неколико преговора са Аћимовићем, шефом [[Гестапо]]а Карлом Краусом и Георгом Киселом и одбијања, Недић је прихватио место председника марионетске владе, назване [[Влада народног спаса]], [[29. август]]а [[1941]]. године. Недић је Данкелману поставио неколико услова: да се српској влади дозволи оснивање оружаних снага до 10.000 људи и више ако је потребно, да се из немачког заробљеништва врате стари и болесни припадници бивше југословенске војске и они који би користили Недићевој влади и да се спрече прогони и убијања Срба на територији НДХ и под бугарском и мађарском окупацијом, као и још неке додатне уступке као што је коришћење српских симбола и да борба против партизана буде у надлежности Недићеве владе и да се Немци мешају само у случају потребе.{{sfn|Tomasevich|2002|p=181}} Не постоје извештаји о томе да ли је Данкелман прихватио све Недићеве услове{{sfn|Tomasevich|2002|p=181}} , али је позитивно одговорио на неке затражене уступке, као што су употреба српских народних и државних симбола. Марионетска влада Србије чије су оснивање иницирали Немци имала је ограничене могућности за деловање. Она није имала међународно признање, јер међународна заједница није признала укидање и поделу Југославије. Њена овлашћења, ограничена од самог почетка, све више су смањивана током времена, што је било посебно фрустрирајуће и тешко за Недића.
 
Дана [[1. септембар|1. септембра]] 1941. Недић је одржао говор на Радио Београду, где је објавио намеру своје администрације да „сачува срж српског народа”, прихватајући окупацију и радећи за Немце. Такође је говорио против организовања отпора окупаторским снагама. Практично истовремено са Недићевим устоличавање, устанак у Србији се разбуктао јер су се партизанима придружили и неки четнички одреди.{{sfn|Tomasevich|2002|p=182}} Главни Недићев задатак као председника владе је била пацификација Србије, супротстављајући се углавном партизанима. Непосредно по ступању на дужност, Недићева влада је донела прву меру против комуниста у виду ''Уредбе о преким судовима'' којом су по кратком поступку осуђивани на смрт.{{sfn|Milosavljević|2006|p=29}} Недићеву колаборацију осудили су партизани, краљевска [[владе Краљевине Југославије у егзилу|југословенска избегличка влада]], и [[Драгољуб Михаиловић]] и поред све посредне [[Сарадња четника са Недићевом владом|сарадње са њим]].{{sfn|Petranović|1992|p=227}} Истовремено са узимањем учешћа у борби против окупатора, Михаиловић је већ почетком септембра 1941. упутио делегацију на састанак са генералом Недићем ради договора о заједничкој борби против партизана. Делегацију су чинили потпуковник Миодраг Павловић и мајор [[Александар Мишић]].{{sfn|Tomasevich|1975|p=197}} Недић је након склапања споразума одмах издао новчану помоћ, коју је делегација понела са собом. Недић је потом одмах отишао код команданта Србије, генерала [[Хајнрих Данкелман|Хајнриха Данкелмана]], с молбом да одобри легализацију Михаиловићевих четника, што је Данкелман одмах прихватио. Недић се надао да ће неутралисати Михаиловића и натерати га да прекине сарадњу са партизанима, након чега би се Недић могао сконцентрирати своје одреде против партизана и завести ред и мир у Србији.{{sfn|Tomasevich|1975|p=197}}
 
Нова влада није била ништа успешнија од свог претходника, па је Недић на седници владе 16. септембра 1941. предложио да се она распусти и да се дозволи суседним државама да одржавају ред у Србији. Међутим, министар [[Михаило Олћан]] је предложио да се од домаћег становништва оформе добровољачке јединице и обећао да преко Збора може пронаћи 500 добровољаца.{{sfn|Borković|1979a|pp=359–360}} Чак пре него што је Недић ступио на челу марионетске владе, Немци су склопили споразум са [[Коста Пећанац|Костом Пећанцем]] да пребаци неколико хиљада својих четника у Недићеву жандармерију.{{sfn|Tomasevich|2002|p=183}} Стварна власт у окупираној Србији је лежала у администрацији војног заповедника, који је контролисао и немачке и српске квислиншке оружане снаге. Франц Беме, војни заповедник Србије, је одговорио на нападе устаника спровођењем немачке политике одмазде да се 100 особа стреља за једног убијеног, а 50 особа за једног рањеног Немца. Прве одмазде на територији на којој су деловали устаници извршене су у Мачви, а највећи покољи у Краљеву и Крагујевцу. Одмазде су се на крају показале као контрапродуктивне за Немце, пошто је тиме уништена свака могућност да Недићев режим стекне већу подршку Срба. Откривено је да су међу стрељанима у Краљеву били и радници фабрике која је производила авионе за силе Осовине. Недић је апеловао да се стрељања Срба зауставе, а Беме се сагласио и наредио обуставу стрељања. Када је крајем октобра 1941. године, Михаиловић отпочео непријатељства са партизанима, Недић је с мањим жаром исказивао своје непријатељство.{{sfn|Tomasevich|2002|p=214}} Ипак, како је Михаиловића западна пропаганда славила као вођу отпора немачкој окупацији, ови контакти је на неко време заустављена. У новембру су и неки Михаиловићеве четници легализовали свој статус у Недићевој влади и били придодати жандармерији као помоћне трупе.{{sfn|Tomasevich|2002|p=183}} Уз Недићеву помоћ Немци су успели да умире Србију и да присили на повлачење [[Комунизам|комунистичке]] [[Народноослободилачка војска Југославије|партизанске]] одреде и оне [[Југословенска војска у отаџбини|четнике]] који се нису сложили да сарађују са Немцима. {{чињеница|date=09. 2009. }} Преосталим четничким одредима у Србији је дозволио легализацију, тј. стављање под његову команду.
Анониман корисник