Микеланђело Буонароти — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 160:
=== Страшни суд ===
[[Датотека:Last Judgement by Michelangelo.jpg| алт = Страшни суд|мини|Страшни суд, Сикстинска капела]]
Године 1534, Микеланђело се послије скоро полачетврт вијека вратио фреско сликарству. Тема ове његове посљедње фреске је [[Страшни суд]], коју је за Сикстинску капелу наручио тадашњи [[папа Павле III]]. Ријеч је о омиљеној теми за велике зидове италијанских цркава у Средњем вијеку, која је већ до краја [[15. век|15. вијека]] изашла из моде. По неким интерпретацијама, ново интересовање за Страшни суд долази од импулса [[Контрареформација|Контрареформације]] која се одвијала уз подршку Павла III. Сликарски стил овог Микеланђеловог дјела је видно другачији од оног којим се служио прије четврт вијека. Избор боја је простији и чине га смеђи тонови фигура, насупрот јасне небеско-плаве боје позадине. Фигуре су са мање енергије и њихове форме су мање артикулисане, док трупови изгледају као поједностављене масе меса. У горњем средишњем дијелу фреске, Христ као судија, окружен апостолима, свецима и мученицима, диже десну руку у знак спасења оних који се налазе на тој страни а спушта лијеву у знак осуде оних испод, сугеришући таквом координацијом покрета коначно успостављање равнотеже међу људима. Спасене душе се постепено уздижу кроз густу ваздушну атмосферу, док оне осуђене падају у понор. У лијевом најдоњем дијелу фреске, скелети извиру из гробова, мотив директног поријекла из примјера средњовјековне иконографије.
 
Сдесна доле, [[Харон (митологија)|Харон]] чамцем превози душе осуђених преко ријеке [[Стикс]], митолошки мотив који је [[Данте Алигијери|Данте]] учинио прихватљивим хришћанима преко своје [[Божанствена комедија|Божанствене комедије]] а који је у сликарство увео умбријски сликар [[Лука Сињорели]] око 1500. године. Микеланђело се дивио овом умјетнику због његовог умијећа да изрази драматична осјећања не запостављајући анатомску тачност. Страшни суд, конципиран као јединствена и сједињена сцена великих размјера без архитектонских елемената који би дијелили и одређивали простор, је прожета осјећањем динамичног набоја које долази од емотивних покрета и израза суђених.