Велимир Михаило Теодоровић — разлика између измена

м
Тек десет година након његове смрти, остаци његове имовине могли су да се користе у смислу тестамента. У међувремену, дошло је до расправа око наследства, које је држава морала да води пред румунским судовима, док су се као могући наследници појављивали ближи и даљи потомци породице Обреновића, који су оспоравали оснивање задужбине, међу њима, најупорнији су били потомци Михаилове сестре Петрије, а затим и краљица Наталија, као наследница краља Александра, која је тражила за суму од 30.000 дуката са 6% интереса. Држава је уз велике трошкове на терет задужбине успела да постигне поравнање са свим заинтересованим наследницима, док је имање „Негоја“ на основу пресуде румунске власти морало бити продато, од чега је Државни савет примио укупну суму од око 1.700.000 ондашњих динара у злату, заједно са заосталим примањима од имања.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}}
 
Године [[1905]]. краљ [[Петар I Карађорђевић]] је потписао Закон о раду задужбине, који је Државном савету омогућило да одреди начин руковања задужбином.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} Државни савет је објављивао извештај о стању Задужбине, о њеним приходима и расходима у протеклој години и сваке године у име Велимиријанума, одбор је у дневним листовима расписивао конкурс за примање помоћи. Први управник задужбине је био [[Никола Пашић]].{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}} Касније је задужбином располагало [[Српско привредно друштво Привредник (1897—1946)|Српско привредно друштво Привредник]]<ref>Никола Гаћеша, ''Српско привредно друштво Привредник (1814 — 1997)'', Матица српска, Нови Сад, 2004</ref>. Средствима задужбине је извршен пренос посмртних остатака Велимира Михаила на Ново гробље у Београду. Од 1935. до 1940. године известан број хуманитарних и добротворних установа је редовно примало средства за своје активности, иста средства су добијали и Српска академија наука и Београдски универзитет. Осим тога, Велимиријанум је сваке године откупљивао књиге и часописе од различитих издавача, које је слала на поклон гимназијама, учитељским школама, сеоским школама, министарствима и разним другим установама, док су по два примерка остајала за задужбинску библиотеку.
 
Од укупног задужбинског прихода десет процената се издвајало за унапређење и улепшавање Београда.{{sfn|Гордана Гордић|2012|стр = 29}}
 
Велимиријанум је Београду имао своју зграду, у улици Светог Саве број 11, у близини Хотела "Славија"- На главном улазу зграде бакарним словима је стајално исписано име задужбине. Слова су касније повађена, уместо њих су остале најпре само рупе, а затим је у приземљу направљен ресторан, па су уклоњене и рупе.{{sfn|Душан Цветковић|13. 1. 2003}}
 
Након [[Први светски рат|Првог светског рата]] пренет је у [[Београд]] и сахрањен на Новом гробљу.
[[Тестамент]]ом је целокупну имовину оставио [[Србија|Србији]]. [[Задужбина]] коју је успоставио, названа је „[[Велимиријанум]]“. Први управник „Велимиријанума“ био је председник Владе [[Никола Пашић]]. Касније је задужбином располагало [[Српско привредно друштво Привредник (1897—1946)|Српско привредно друштво Привредник]]<ref>Никола Гаћеша, ''Српско привредно друштво Привредник (1814 — 1997)'', Матица српска, Нови Сад, 2004</ref>.
 
Његов портрет начинио је сликар [[Стеван Тодоровић (сликар)|Стеван Тодоровић]].<ref>{{Cite web|url=http://politika-ad.com/ilustrovana-cms/?p=623 |title=Пронађен портрет сина Михаила Обреновића („Илустрована политика“) |accessdate=06. 06. 2014 |archive-url=https://archive.today/20140606000607/http://politika-ad.com/ilustrovana-cms/?p=623 |archive-date=06. 06. 2014 |dead-url=yes |df= }}</ref><ref>[http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:511126-Portret-sina-kneza-Mihaila-krije-tajnu Портрет сина кнеза Михаила крије тајну („Вечерње новости“, 21. септембар 2014)]</ref>
26.987

измена