Велимир Михаило Теодоровић — разлика између измена

м
м
Пошто је у Србији завршио шест разреда гимназије, године [[1867]]. је уписан у приватну гимназију професора Оливијера у близини [[Женева|Женеве]]. Уз личног собара, у његовој пратњи се налазио и кнежев ађутант [[Александар Протић (ађутант)|Александар Протић]].{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} Тамо се последњи пут сусрео са оцем, који се враћао са Светске изложбе у [[Париз]]у, и од њега је том приликом добио брилијантски прстен, изузетне вредности и лепоте. У то време, кнез је одустао од намере да га јавно призна као сина наследника, пошто је намеравао да се ожени са Катарином Константиновић, очекујући законитог наследника.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}}
 
После очеве смрти, у атентату у [[Кошутњак]]у [[1868]], пошто није било тестамента, на залагање митрополита Михаила, намесника и кнежеве сестре Петрије, одмах је доведен у Београд, додељено му је наследство, влашко имање Мошија [[НагојаНегоја]], површине 4.000 хектара, које се са јужне стране граничило са Дунавом и имало сопствено пристаниште, у Малој Влашкој и румунске обвезнице у вредности од 30.000 дуката, чиме му је обезбеђена будућност. Из Београда је послат на наслеђено имање, а затим је наставио студије у Минхену.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}} Студирао је најпре агрономију, затим камералне науке (економија и политика). Остатак родбине био је нетрпељив према њему,{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} мада није показивао претензије, бојали су се да ће покушати да преузме престо, па му после студија није дозвољено да се врати у Србију.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}}
 
У [[Минхен]]у се заљубљио у ћерку руског посланика, али када је покушао да је запроси, охоло је одбијен, што га је веома разочарало и због чега се повукао из јавног живота,{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} на Тегернско језеро, где је подигао кућу.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}} Посветио се позоришту, уметности и књигама. Имање Негоја је препустио Живку Радивојевићу, да управља њиме, а да од прихода живе обојица. Међутим, имању је због Живкових дугова запретила опасност од продаје на добош, због чега је Велимир морао да се одрекне имања на Тегернском језеру и да прода прстен који му је отац поклонио приликом њиховог последњег сусрета.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} Изабрао је другог управника и преселио се у Минхен.
26.978

измена