Велимир Михаило Теодоровић — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 42:
После очеве смрти, у атентату у [[Кошутњак]]у [[1868]], пошто није било тестамента, на залагање митрополита Михаила, намесника и кнежеве сестре Петрије, одмах је доведен у Београд, додељено му је наследство, имање Мошија [[Негој (Долж)|Негоја]], површине 4.000 хектара, које се са јужне стране граничило са Дунавом и имало сопствено пристаниште, у Малој Влашкој и румунске обвезнице у вредности од 30.000 дуката, чиме му је обезбеђена будућност. Како је Велимир или (како је званично називан) "питомац кнеза Михајла" био малолетан, одређена су му три стараоца: митрополит Михајло, председник Касационог суда Ђорђе Петровић и председник Народне скупштине Живко Карабиберовић.<ref>"Београдске општинске новине", Београд 1940.</ref> Из Београда је послат на наслеђено имање, а затим је наставио студије у Минхену.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}} Студирао је најпре агрономију, је се сматрало да ће му та знања бити од користи за управљање имањем у Малој Влашкој. Затим се преоријентисао на камералне науке (економија и политика).
 
Постао је 1870. године пунолетан са 21 годином живота, и ушао је у посед Негоје. Остатак родбине био је нетрпељив према њему,{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} мада није показивао претензије, бојали су се да ће покушати да преузме престо, па му после студија није дозвољено да се врати у Србију.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}}
 
Аустријске власти су на њега вршиле касније (1883) притисак да пређе у њихово поданство, у замену са кнежевску титулу и знатне друштвене позиције. Он је то одбијао изговарајући се речима: ''Ја желим да останем сав Србин''.
У [[Минхен]]у се заљубљио у ћерку руског посланика, али када је покушао да је запроси, охоло је одбијен, што га је веома разочарало и због чега се повукао из јавног живота,{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} на Тегернско језеро, где је подигао кућу.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}} У тој вили је боравио често, а посећивали су га често млади Срби студенти у Немачкој и Аустрији. Посветио се позоришту, уметности и књигама и бавио меценарством. Материјално је помогао много учене Србе, попут [[Миленко Веснић|Миленка Веснића]], [[Ђорђе Јоановић|Ђорђа Јоановића]], сликара [[Марко Мурат|Марка Мурата]] и друге. Имање Негоја је препустио Живку Радивојевићу, да управља њиме, а да од прихода живе обојица. Међутим, имању је због Живкових дугова запретила опасност од продаје на добош, због чега је Велимир морао да се одрекне имања на Тегернском језеру и да прода прстен који му је отац поклонио приликом њиховог последњег сусрета.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} Изабрао је другог управника и преселио се у Минхен.
 
У [[Минхен]]у се заљубљио у ћерку руског посланика, али када је покушао да је запроси, охоло је одбијен, што га је веома разочарало и због чега се повукао из јавног живота,{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} на Тегернско језеро, где је подигао кућу.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}} У тој лепој вили на језеру је боравио честолети и у јесен, а посећивали су га често млади Срби студенти уи НемачкојПруси и Аустријистуденти. Посветио се позоришту, уметности и књигама и бавио меценарством. Редован гост је био старац Моја Гавриловић добротвор учитељске сирочади. Материјално је помогао много учене Србе, попут [[Миленко Веснић|Миленка Веснића]], [[Ђорђе Јоановић|Ђорђа Јоановића]], сликара [[Марко Мурат|Марка Мурата]] и друге. Имање Негоја је препустио Живку Радивојевићу, да управља њиме, а да од прихода живе обојица. Међутим, имању је због Живкових дугова запретила опасност од продаје на добош, због чега је Велимир морао да се одрекне имања на Тегернском језеру и да прода прстен који му је отац поклонио приликом њиховог последњег сусрета.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} Изабрао је другог управника и преселио се у Минхен.
Није се женио и није имао потомака.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}} Напрасно је умро у педесетој години. Сахранили су га његов собар и српски студенти у Минхену.{{sfn|Маријана Матовић|2004|стр = 71}} Након Првог светског рата, на иницијативу Николе Пашића његови посмртни остаци су пренети у Београд и сахрањени у једној капели на Новом гробљу у Београду.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}} Његов портрет начинио је сликар [[Стеван Тодоровић (сликар)|Стеван Тодоровић]].<ref>{{Cite web|url=http://politika-ad.com/ilustrovana-cms/?p=623 |title=Пронађен портрет сина Михаила Обреновића („Илустрована политика“) |accessdate=06. 06. 2014 |archive-url=https://archive.today/20140606000607/http://politika-ad.com/ilustrovana-cms/?p=623 |archive-date=06. 06. 2014 |dead-url=yes |df= }}</ref><ref> [http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:511126-Portret-sina-kneza-Mihaila-krije-tajnu Портрет сина кнеза Михаила крије тајну („Вечерње новости“, 21. септембар 2014)]</ref>
 
Није се женио и није имао потомака.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}} Напрасно је умро у педесетој години. Сахранили су га његов собарнастојник Тодор и српски студенти у Минхену.{{sfn|Маријана Матовић|2004|стр = 71}} Након Првог светског рата, на иницијативу Николе Пашића његови посмртни остаци су пренети у Београд и сахрањени у једној капели на Новом гробљу у Београду.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}} Његов портрет начинио је сликар [[Стеван Тодоровић (сликар)|Стеван Тодоровић]].<ref>{{Cite web|url=http://politika-ad.com/ilustrovana-cms/?p=623 |title=Пронађен портрет сина Михаила Обреновића („Илустрована политика“) |accessdate=06. 06. 2014 |archive-url=https://archive.today/20140606000607/http://politika-ad.com/ilustrovana-cms/?p=623 |archive-date=06. 06. 2014 |dead-url=yes |df= }}</ref><ref> [http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:511126-Portret-sina-kneza-Mihaila-krije-tajnu Портрет сина кнеза Михаила крије тајну („Вечерње новости“, 21. септембар 2014)]</ref>
 
== Велимиријанум ==