Велимир Михаило Теодоровић — разлика између измена

м
Постао је 1870. године пунолетан са 21 годином живота, и ушао је у посед Негоје. Остатак родбине био је нетрпељив према њему,{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} мада није показивао претензије, бојали су се да ће покушати да преузме престо, па му после студија није дозвољено да се врати у Србију.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}}
 
Аустријске власти су на њега вршиле касније (1883) притисак да пређе у њихово поданство, у замену са кнежевску титулу и знатне друштвене позиције. Нуђено му је између осталог да влада неком српском облашћу у аустријској царевини.Он је то одбијао изговарајући се речима: ''Ја желим да останем сав Србин''. Није прихватао никакве понуде тутуле, звања, почасти, јер за њега је био важан приватни живот и уверење: ''За мене је највећа почаст што сам Србин''.<ref>"Време", Београд 1940.</ref>
 
У [[Минхен]]у се заљубљио у ћерку руског посланика, али када је покушао да је запроси, охоло је одбијен, што га је веома разочарало и због чега се повукао из јавног живота,{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} на Тегернско језеро, где је подигао кућу.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}} У тој лепој вили на језеру је боравио лети и у јесен, а посећивали су га често млади Срби и Пруси студенти. Посветио се позоришту, уметности и књигама и бавио меценарством. Редован гост је био старац Моја Гавриловић добротвор учитељске сирочади. Материјално је помогао много учене Србе, попут [[Миленко Веснић|Миленка Веснића]], [[Ђорђе Јоановић|Ђорђа Јоановића]], сликара [[Марко Мурат|Марка Мурата]] и друге. Имање Негоја је препустио Живку Радивојевићу, да управља њиме, а да од прихода живе обојица. Међутим, имању је због Живкових дугова запретила опасност од продаје на добош, због чега је Велимир морао да се одрекне имања на Тегернском језеру и да прода прстен који му је отац поклонио приликом њиховог последњег сусрета.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} Изабрао је другог управника и преселио се у Минхен.
26.978

измена