Велимир Михаило Теодоровић — разлика између измена

м
Једини је из породице Обреновић, који је своју имовину поклонио Србији.{{sfn|Бранка Павловић|2007|стр = 18}} Према тестаменту из [[1889]]. године за јединог наследника целокупне његове покретне и непокретне имовине је одредио [[Краљевина Србија|Краљевину Србију]]. Тестамент је добио додатак [[1893]], по коме је оставио легат својој полусестри Терези Шустер, у облику суме која је требало да јој се доживотно исплаћује у немачким маркама, што је и чињено све до [[1944]]. године.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} Према његовој жељи, његово имање је требало да буде одвојено од државног имања, као задужбина, под именом „Велимиријанум“,{{sfn|Маријана Матовић|2004|стр = 71}} са циљем да помаже развоју науке, уметности, трговине, индустрије и занатства.{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}} За управљање задужбином и коришћење њеног фонда одредио је да буде једино и искључиво Државни савет.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}}
 
Тек десет година након његове смрти, остаци његове имовине могли су да се користе у смислу тестамента. У међувремену, дошло је до расправа око наследства, које је држава морала да води пред румунским судовима, док су се као могући наследници појављивали ближи и даљи потомци породице Обреновића, који су оспоравали оснивање задужбине, међу њима, најупорнији су били потомци Михаилове сестре Петрије, а затим и краљица Наталија, као наследница краља Александра, која је тражила за суму од 30.000 дуката са 6% интереса. Држава је уз велике трошкове на терет задужбине успела да постигне поравнање са свим заинтересованим наследницима, док је имање [[Негој (Долж)|Негоја]] у округу Долж на основу пресуде румунске власти морало бити продато 1904, од чега је Државни савет примио укупну суму од око 1.700.000 ондашњих динара у злату, заједно са заосталим примањима од имања.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}}
 
Године [[1905]]. краљ [[Петар I Карађорђевић]] је потписао Закон о раду задужбине, који је Државном савету омогућило да одреди начин руковања задужбином.{{sfn|Мира Софронијевић|2003}} Државни савет је објављивао извештај о стању Задужбине, о њеним приходима и расходима у протеклој години и сваке године у име Велимиријанума, одбор је у дневним листовима расписивао конкурс за примање помоћи. Први управник задужбине је био [[Никола Пашић]].{{sfn|Драгана Матовић|21. 9. 2014}} Касније је задужбином располагало [[Српско привредно друштво Привредник (1897—1946)|Српско привредно друштво Привредник]]<ref>Никола Гаћеша, ''Српско привредно друштво Привредник (1814 — 1997)'', Матица српска, Нови Сад, 2004</ref>. Средствима задужбине је извршен пренос посмртних остатака Велимира Михаила на Ново гробље у Београду. Од 1935. до 1940. године известан број хуманитарних и добротворних установа је редовно примало средства за своје активности, иста средства су добијали и Српска академија наука и Београдски универзитет. Осим тога, Велимиријанум је сваке године откупљивао књиге и часописе од различитих издавача, које је слала на поклон гимназијама, учитељским школама, сеоским школама, министарствима и разним другим установама, док су по два примерка остајала за задужбинску библиотеку.
27.004

измене