Војна управа у Србији (1941—1944) — разлика између измена

нема резимеа измене
}}
'''Подручје Војног заповједника у Србији''' ({{јез-њем|Gebiet des Militärbefehlshabers in Serbien}}) било је подручје [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]] које је стављено под [[војна окупација|окупациону]] војну управу [[Вермахт]]а након [[Априлски рат|инвазије]], [[Окупаторска подела Југославије у Другом светском рату|окупације и подјеле Југославије]] у априлу 1941. године. Подручје је укључивало данашњу средишњу Србију, са додатком сјеверног дијела Косова (околина Косовске Митровице) и Баната. Ово подручје је била једина област подијељене Југославије у којој су њемачки окупатори успоставили војну управу. Разлог су били кључни жељезнички и пловни путеви који су пролазили кроз то подручје, као и вриједни ресурси, нарочито нежељезни метали. Дана 22. априла 1941. године, подручје је стављена под врховну власт њемачког војног заповједника у Србији, са свакодневном администрацијом подручја под контролом шефа особља војне администрације. Линије команданта и контроле на окупираном подручју никада нису сједињене и постале су све сложеније именовањем непосредних представника виших нацистичких фигура, као што су [[СС-рајхсфирер]] [[Хајнрих Химлер]] (за питања полиције и безбједности), [[рајхсмаршал]] [[Херман Геринг]] (за привреду) и [[рајхсминистар]] [[Јоахим фон Рибентроп]] (за спољња питања). Нијемци су користили бугарске снаге као помоћ у окупацији, али они су цијело вријеме биле под њемачком командом. Извори различито описују окупирано подручје као марионетску државу, протекторат, „посебну административну покрајину” или је описују као марионетску владу. Војни командант у Србији имао је врло ограничене њемачке гарнизонске снаге и полицијске одреде за одржавање реда, али је могао затражити помоћ од корпуса сачињеног од три дивизије слабо опремљених окупационих снага.
[[Датотека:Zgrada Gestapoa u Negotinu.jpg|мини|Зграда Гестапоа у Неготину]]
 
Њемачки војни командант у Србији именовао је двије српске марионетске владе које су извршавале административне задатке у складу са њемачким смјерницама и под њемачим надзором. Прва од њих била је краткотрајна [[Комесарска управа]], успостављена 30. маја 1941. Комесарна влада била је основни алата окупационог режима, без икаквих овлашћења. Крајем јула 1941, на окупираном подручју избио је [[Устанак у Србији 1941.|устанак]], кога нису успјеле угушити српска жандармерија, њемачка полиција и сигурносне снаге, ни оближње пјешадијске снаге. Како би помогла при сузбијању устанка, кога су на почетку водили југословенске комунистички партизани и монархистички четници, основана је друга марионетска влада. Влада народног спаса на челу са Миланом Недићем замијенила је Комесарску владу 29. августа 1941. То није довело до промјене стање, те су Нијемци били присиљени да доведу снаге са линије фронта у Француској, Грчкој и чак са Источног фронта како би угушили устанак. Почевши крајем септембра 1941. године, [[операција Ужице]] протјерала је партизане са подручје окупиране Србије, док је [[операција Михаиловић]] расула четнике. Отпор је настављен на нижем нивоу све до 1944, праћен честим одмаздама, а једно вријеме је у знак одмазде убијано 100 талаца за сваког убијеног Нијемца.
[[Датотека:Gestapo u Negotinu.jpg|мини|лево|Пред стрељање]]
 
Недићев режим није имао одређен статус према међународном праву, није имао овлашћења изван оних које су одредили Нијемци и био је само инструмент њемачке власти. Једина област у којој је марионетска влада имала иницијативу и стекла успијех била је пријем и брига о стотину хиљада српских избјеглица из свих дијелова окупиране Југославије. Током окупације, Банат је био аутономна област, који је формално одговара марионетској влади у Београду, али су облашћу у пракси управљали [[фолксдојчери]]. Иако је Комесарска управа имала ограничену употребу жандармерије, Недићева влада имала је овлашћење да оснује оружане снаге — [[Српска државна стража]] — како би наметнула ред, али су снаге одмах стављене под контролу вишег СС и полицајфирера, и у суштини су дјеловали као њемачке [[помоћне снаге]] до њемачког повлачења у октобру 1944. године. Нијемци су такође основали још неколико помоћних снага за разне намјене унутар окупираног подручја. Да би обезбједили рудник Трепчу и жељезницу Београд—Скопље, Нијемци су склопили договор са албанским колаборационистима на сјеверу Косова, чиме је то подручје добило ефективну аутономију од марионетске владе у Београду, која је касније постала формална њемачким договором. Влада народног спаса је опстала све до њемачког повлачења током сукоба са комбинованом Црвеном армијом, Бугарском народном армијом и партизанском Београдском офанзивом. Током окупације, њемачке власти су побиле скоро све Јевреје који су живјели на окупираном подручју, убијањем мушкараца у знак одмазде спровођене 1941. године и убијањем жена и дјеце у [[душегупка]]ма почетком 1942. године. Након рата, вођено је суђење појединим кључним њемачким и српским вођама у окупираном подручју и они су погубљени због ратних злочина.
 
Још прије капитулације Југославије, [[Врховна команда копнене војске Вермахта]] (ВККВ) издала је проглас становништву под њемачком окупацијом,{{sfn|Lemkin|2008|p=591–592, 597–598}} објашњавајући законе који ће се примењивати на свим територијама под њемачком окупацијом. Када су се Нијемци повукли са простора Југославије који су анектирали или окупирали њемачки савезници, ти закони су се примјењивали само у дијелу данашње Словеније која нашла под управом два Рајхсгауа и у Србији.{{sfn|Tomasevich|2001|p=65}} Србија је била „потпуно окупирана од стране њемачких снага и стављена под војну власт”.{{sfn|Tomasevich|2001|p=63}} Тачне границе окупираног подручја одредио је [[Адолф Хитлер]] директивом коју је издао 12. априла 1941. године, којом је такође наређено увођење војне управе.{{sfn|Kroener|Müller|Umbreit|2000|p=94}} Након ове, 20. априла је издата директива по наређењу заповједника ВККВ којом је је Војни заповједник у Србији успостављен као шеф окупационог режима, одговоран генерал-квартимејстеру ВККВ. У међувремену особље за војну управу је окупљено у Њемачкој и дужности Војног заповједника у Србији су разрађиване. То је укључивало заштиту жељезничке пруге [[Београд]]—[[Солун]] и пловног пута [[Дунав]]ом, извршавање привредних наредби (које нареди [[Херман Геринг|Геринг]]) и успостављање и одржавање реда и мира. Недуго, он је био одговоран за чување великог броја југословенских заробљеника и обезбјеђивање заробљеног оружја и муниције.{{sfn|Tomasevich|1975|p=95}}
[[Датотека:Nemački vojnik postrojava zarobljenike.jpg|мини|лево|Ухапшени млади комунисти]]
 
Да би се то постигло, особље Војног заповједника подијељено је по војним и административним огранцима, а додјељено је и особље за оснивање четири обласне команде и десет окружних команди, које је одговарало шефу административног особља, а војном особљу додјељене су снаге јачине од четири мјесне одбрамбена батаљона широм обласних команди. Први војни заповједник на окупраном подручју био је генерал авијације [[Хелмут Ферстер]], официр [[Луфтвафе (Вермахт)|Луфтвафеа]], постављен 20. априла 1941. године,{{sfn|Tomasevich|2001|p=65–66}} а асистирао му је шеф административног особља, СС-[[бригадефирер]] и државни савјетник, др [[Харалд Турнер]].{{sfn|Tomasevich|2001|p=179}} Поред војног командног особља, у Београду је било још неколико важних личности које су представљале кључно невојне снаге њемачке власти. Међу истакнутијим био је обергрупенфирер-[[Националсоцијалистички авиокорпус|НСАК]], [[Франц Нојхаузен]], кога је на почетку именовао Геринг на дужност пуномоћника за привредне послове на окупираном подручју 17. априла.{{sfn|Kroener|Müller|Umbreit|2003|p=38}}{{sfn|Tomasevich|2001|p=76}} Други је био [[Феликс Бенцлер]], изасланик министарства спољних послова, кога је поставио рајхсминистар Јоахим фон Рибентроп 3. маја.{{sfn|Tomasevich|2001|p=78}} Још једна кључна фигура у почетној њемачкој администрацији био је СС-штандерфирер [[Вилхелм Фукс]], који је командовао [[Ајнзацгрупа Србија|Ајнзацгрупом Србија]], која се састојала од [[Зихерхајтсдинст]]а (безбједносна служба), [[Зихерхајтсполицај]]а (безбједносна полиција), 64. резервног полицијског батаљона{{sfn|Browning|2014|p=334}} и одреда [[Гестапо]]а. Иако је формално био одговоран Турнеру, Фукс подносио извјештаје непосредно својим надређеним у Берлину.{{sfn|Tomasevich|2001|p=78}} У прогласу из априла заповједник ВККВ је наредио строге казне за дјела насиља и саботаже, предају свог оружја и радио пријемника, ограничења у комуникацији, састанцима и протестима, прихватање њемачке валуте, као и увођење њемачког кривичног закона на окупираном подручју.{{sfn|Lemkin|2008|p=591–592, 597–598}}
 
[[Датотека:Gestapo u Negotinu (2).jpg|мини|Немци се сликају са ухапшеним сељацима у Неготину у дворишту Гестапоа]]
Као показатељ ствари које ће се десити, дан послије капитулације Југославије, [[2. СС оклопна дивизија Рајх]] стрељала је 36 Срба у знак одмазде због убиства једног припаднике те јединице. Три дана касније, село [[Доњи Добрић]] источно од Дрине је срављено са земљом због убиства њемачког официра. Убиства њемачих снага након капитулације изазвала су снажну реакцију команданта [[2. армија (Вермахт)|2. армије]], генералоберста [[Максимилијан фон Вајхс|Максимилијана фон Вајхса]], који је наредио кад год се примјети оружана група, мушкарци борбеног узраста из тог подручја треба окружити и побити и да се њихова тијела објесе у јавности, осим ако су могли доказати да нису имали везе са оружаног групом. Он је такође руководио узимањем талаца. Дана 19. маја, издао је кобни декрет, којим се наређује од тог тренутка убијање 100 Срба за сваког њемачког војника који је убијен у било ком српском нападу.{{sfn|Shepherd|2012|p=87–88}} Готово чим је успијех инвазије осигуран, сви њемачки корпуси и дивизије који су били распоређени на фронтовима у Југославији премјештени су на [[Источни фронт (Други светски рат)|Источни фронт]].{{sfn|Hehn|1979|p=18}}
 
 
Један од првих задатака био је изврпење Турнеровог наређења о регистровању свих [[Јевреји|Јевреја]] и [[Роми|Рома]] у Србији и увођења строгих ограничења на њихове активности. Спровођење ових наређења је надгледала њемачка војна управа, а Аћимовић и комесар унутрашњих послова били су задужени за њихово извршавање.{{sfn|Byford|2011|p=116–117}} Основно средство за извршење тих задатака била је српска жандармерија, која је била заснована на елементима бивших југословенских жандармеријских јединица које су се преостале,{{sfn|Tomasevich|1975|p=197}} тачније Дрински и Дунавски пук жандармерије.{{sfn|Thomas|Mikulan|1995|p=21}} Командант жандармерије био је пуковник [[Јован Тришић]].{{sfn|Tomasevich|1975|p=197}}
[[Датотека:Obeseni srpski vojnik u Beogradu 1941.jpg|мини|Обешен српски војник у Београду 1941.]]
 
Током маја 1941, Ферстер је издао бројна наређења, међу којима су захтјев да се региструју све штампарске машине, ограничења слободе штампе, рада позоришта и других забавних мјеста и наставак привредне производње. Такође је распутио Народну банку Краљевине Југославије и замјенио ју је Српском народном банком.{{sfn|Lemkin|2008|p=591–601}} Средином маја, Аћимовићева администрација је издала декларацију према којој српски народ жели „искрену и вјерну сарадњу са њиховим великим сусједом, њемачким народом”. Већина мјесних чиновника у окрузима и срезовима остала је на својим дужностима,{{sfn|Ramet|Lazić|2011|p=20}} а њемачка војна управа је поставила своје људе да надзиру рад мјесних власти.{{sfn|Tomasevich|2001|p=75}}
490

измена