Атанасије Пуљо — разлика између измена

|}
Пуљо је у Нишу, ратној престоници Србије на почетку Првог светског рата, осим збрињавања повреда лица и вилица, практиковао и стоматологију, о чему др [[Милан Петровић (лекар)|Милан Петровић]] пише:
{{цитат2|''„Европски рат изненадио је наш војни санитет онако исто, као и државни систем... на зубе опет нико није мислио. Тек у јануару [[1915]]. појављују се две зубне станице у Нишу, постале: једна иницијативом Руске лекарске мисије, друга иницијативом др Пуље."<ref name="33." /><ref name="Dimić" />''}}
 
После преласка Моравске сталне војне болнице преко [[Албанија|Албаније]] и [[Црна Гора|Црне Горе]], Атанасију Пуљи није омогућен наставак дотадашњег успешног специјалистичког рада, те он напушта војску и одлази у [[Француска|Француску]].<ref>Dimitrijević B. ''Atanasije Puljo'', “Danica 2003.“ (166-76).</ref><ref>Dimitrijević B. ''Atanasije Puljo – osnivač stomatologije u Srbiji'', “Bratstvo” 1991-2000 (Društva „Sveti Sava“), Beograd, br. III-IV, 59-74.</ref> У Француску Пуљо је отишао са жељом да годину дана проведе на усавршавању хируршких поступака аутопластике и трансплантације кости и хрскавице. Усавршавао се на хируршком одељењу болнице Сен Луј и Шаптал у Паризу и америчкој болници у Нејију крај [[Париз]]а. У Француској [[1917]]. Атанасије Пуљо отвара приватну ординацију у [[Ница|Ници]], и на бројним стручним скуповима објављује своја истраживања, због чега Французи желе да га, због изузетне стручности, задрже на факултету у Ници, где му је тих година рођен старији син. Међутим, Атанасије Пуљо, као велики патриота донео је одлуку да се септембра [[1919]]. године с породицом врати у отаџбину „да помогне свом напаћеном народу“.
{{цитат2|''Иако то, може бити, није тада тако изгледало потоњи његов потез раван је оном од само пет година раније, када је из Земуна у Ниш прешао, ризикујући велеиздајништво. Овога пута недоумица је гласила: победничка Француска или опустошена Србија? Ница, можда Лион, спрам Београда, који је баш тада (1919) најјадније изгледао, препун рушевина и рупчага, без струје, воде, упропашћен и ружан. Пуљу је, уза све то, чекала и застрашујућа некултура у погледу оног што данас називамо оралном хигијеном и оралним здрављем.''<ref name="Dimić" >Димић Љ.: ''Културна политика Краљевине Југославије'', Стубови културе; 1996, књ. I; 71</ref>}}
 
У току [[август]]а месеца [[1923]]. године на основу одлуке Министарства народног здравља Краљевине Југославије Пуљо је основао зубно одељење Опште државне болнице у Београду. Како се на расписани конкурс за шефа зубног одељења на Општој Државној Болници у Београду, Пуљо јавио као једини кандидат, постављен је на ту дужност [[10. новембар|10. новембра]] исте године. Значајно је истаћи да је на овом одељењу Атанасије Пуљо омао известан број болесничких кревета за збрињавање тешких максилофацијалних болесника и примио 1925. године прве докторе медицине који су могли да специјализирају болести уста и зуба у [[Краљевина Југославија|Краљевини Југославији]]. До тада сви су ову специјализацију српски лекари завршавали у иностранству, најчешће у Грацу, Бечу, Паризу и Берлину.