Жигмунд Луксембуршки — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 298:
=== Хуситска јерес ===
Прва на дневном реду била је хуситска јерес.{{sfn|Пејнтер|1997|p=472}}{{sfn|Пејнтер|1997|p=488}} Краљ Жигмунд је понудио Хусу безбедан долазак на седницу и одлазак кући, издавши му и одговарајуће писмо о имунитету. У циљу одбране својих убеђења, Хус је 3. новембра 1414. године стигао у Констанцу, али су га, упркос краљевом јемству, прелати бацили у тамницу. Жигмунд је искрено, али не претерано енергично, покушавао да га ослободи. Међутим, сабор је остао при томе да краљево јемство не може да важи за јеретика.{{sfn|Пејнтер|1997|p=488}}{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=332}} Хусу је наложено да се изјасни о 45 теза извучених из дела енглеског теолога Џона Виклифа и 42 из својих сопствених. Изјавио је да се слаже са Виклифовим убеђењима и одбио је да да се одрекне својих учења.{{sfn|Пејнтер|1997|p=489}} Затим је, 6. јула 1415. године рашчињен и предат Жигмунду, који је наредио да га спале на ломачи.{{sfn|Унгер|Саболч|1968|p=39}}{{sfn|Пејнтер|1997|p=489}}{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=300}}{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=332}} Годину дана касније спаљен је и Хусов пријатељ и ученик Јероним Прашки, који је дошао на сабор да га подржи.{{sfn|Пејнтер|1997|p=489}}{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=300}}{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=332}}
За многе Чехе из свих слојева, Јан Хус је био омиљени проповедник кога је прогонило свештенство чијој је реформи тежио. Он је, такође, у знатној мери, био обележје чешког национализма. Хус је очигледно имао много пријатеља и следбеника међу племством које се није много занимало за његова верска учења. Маја 1415. године, док је Хус у затвору чекао суђење, са великог скупа чешких племића упућено је протестно писмо. Његова смрт изазвала је међу њима бес и 500 племића заклело се, у септембру, да неће прихватити ниједну одредбу сабора.{{sfn|Пејнтер|1997|p=489}} Сабор у Констанци предузео је низ мера да искорени хуситску ''јерес'' у Бохемији.{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=332}}
Ред 307:
У лето 1415. године сам Жигмунд је повео преговоре са Бенедиктом и његовим следбеницима. Папа није био спреман ни за какве уступке, али је Жигмунд убедио све краљеве да се више не заузимају за папу и да пошаљу делегате у Констанцу.{{sfn|Пејнтер|1997|p=472}} Спор се одужио, и тек 1417. године сабор је свргнуо Бенедикта, али њега ни то није поколебало.{{sfn|Пејнтер|1997|p=472}}{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=300}} Наставио је да се назива папом до смрти 1422. године, док му се број присталица непрестано смањивао.{{sfn|Пејнтер|1997|p=472-473}}
Сабор у Констанци био је организован тако да су политички интереси владара дошли до пуног изражаја. Делегати су били подељени по нацијама и свака нација гласала је посебно. У почетку су биле четири нације: француска, немачка италијанска и енглеска, али када су шпански владари напустили Бенедикта XIII, од њихових делегата створена је пета нација. Многи чланови сабора нису журили да изаберу новог папу. Желели су да спроведу реформу о устројству и законима цркве док још нема папе који би уложио приговор. Међутим, најенергичнији међу световним владарима Европе енглески краљ Хенри V, захтевао је да сео одмах изврши избор. Желео је папу који ће бити наклоњен Енглеској и подржати његове активности у Француској. Да би обезбедио брз избор послао је у Констанцу свог стрица Хенрија Бофорта, бискупа Винчестера. Под Бофортовим притиском, сабор се најзад обределио за поступак при избору папе. Кардинали и по шест представника из сваке нације требало је да гласају у шест посебних група. Да би кандидат био изабран, морао је да освоји две трећина гласова у свакој групи.{{sfn|Пејнтер|1997|p=473}} На овај начин, сабор је изабрао кардинала Ода Колону који је ступио на дужност као Мартин V, чиме је завршена Западна шизма.{{sfn|Унгер|Саболч|1968|p=39}}{{sfn|Пејнтер|1997|p=473}}{{sfn|Пејнтер|1997|p=474}}{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=300}}
=== Црквене реформе: Питање сабора ===
Један од основних циљева сабора у Констанци била је реформа цркве. У току рада сабора формиране су две велике комисије са задатком да израде препоруке у том смислу. Међутим, иако је било ватрених поборника реформе који су желели свобухватне у устројству и законима цркве, већина делегата није благонаклоно гледала на реформе. Препоруке које су доставиле комисије и које су увршћене у саборске одлуке углавном су само потврдиле давно установљене одлуке канонског права. Једине радикалне измене односиле су се на функцију сабора.{{sfn|Пејнтер|1997|p=473}} Прописано је да се наредни сабор одржи за пет година, други седам година након њега, а трећи десет година касније, а сви остали у размаку од десет година. У случају да дође до раскола, сабор, ради његовог превазилажења, морао је да буде сазван у року од годину дана.{{sfn|Пејнтер|1997|p=473}}{{sfn|Пејнтер|1997|p=474}} Осим што се бавио расколом, јересима и реформом, сабор је посветио доста времена другим стварима.{{sfn|Пејнтер|1997|p=473-474}} Док је заседао, он је обављао све редовне послове папске курије и решавао разне спорове међу владарима.
Сабор у Констанци учинио је неколико не баш успешних покушаја у правцу црквене реформе. Он је, такође, недвосмислено објавио надређеност општег сабора папи. Ово питање правног односа између папе и сабора било је веома противречно и крајње сложено. Иако је папа Мартин V дуговао свој избор сабору у Констанци, није имао намеру да прихвати учење о надређености сабора. Уз њега је стајала снажна скупина конзервативних црквених достојанственика који су чврсто веровали у традиционално устројство цркве. Они који су подржавали надређеност сабора имали су различите побуде за то и понудили су неколико различитих теорија да би оправдали свој став. Неки су били искрено одани цркви, ужаснути Западним расколом, и веровали су да се такви скандали могу избећи само ако се предвиде одговарајућа овлашћења сабора у случају потребе. Други су били ватрени поборници реформе, уверени да папство није погодно средство за њено спровођење. Заиста, пошто је папа био дубоко увучен у многе од најгорих злоупотреба, попут безобзирног искоришћавања опроштајница, од њега се није могло очекивати да изведе реформе. Цркву је једино могло спасти њено целокупно чланство делујући кроз сабор.
Једну моћну скупину прелата покретале су приземније побуде. Ако је сабор читаве цркве највиши орган у хришћанском свету, зар не би онда национални сабор могао да буде врховни орган у оквиру једне државе? Папство је било једини орган црквене власти који је ограничавао надзор владара над црквом у њиховим земљама.{{sfn|Пејнтер|1997|p=474}} Ако би папа постао слуга, уместо да буде господар, моћ владара знатно би порасла.{{sfn|Пејнтер|1997|p=474-475}} Ово гледиште подржавали су прелати који су желели да ослободе своје националне цркве спољашњих утицаја. Оно је, такође, наилазило на подршку већине владара, када су размишљали дугорочно. Међутим, на несрећу саборске странке, владари су обично више посвећивали пажњу непосредним проблемима. Без обзира на то шта ће се са папством дешавати у будућности оно је било и остало моћна политичка снага. Владари су можда схватили да је дугорочно слабљење папске моћи у интересу њихових династија, али у том тренутку углавном су очајнички настојали да обезбеде подршку папе који је тренутно владао. Тако је, целим током спора, политика владара била нестална и променљива.{{sfn|Пејнтер|1997|p=475}}
== Унутрашња политика ==
| |||