Жигмунд Луксембуршки — разлика између измена

Сабор у Констанци био је организован тако да су политички интереси владара дошли до пуног изражаја. Делегати су били подељени по нацијама и свака нација гласала је посебно. У почетку су биле четири нације: француска, немачка италијанска и енглеска, али када су шпански владари напустили Бенедикта XIII, од њихових делегата створена је пета нација. Многи чланови сабора нису журили да изаберу новог папу. Желели су да спроведу реформу о устројству и законима цркве док још нема папе који би уложио приговор. Међутим, најенергичнији међу световним владарима Европе енглески краљ Хенри V, захтевао је да сео одмах изврши избор. Желео је папу који ће бити наклоњен Енглеској и подржати његове активности у Француској. Да би обезбедио брз избор послао је у Констанцу свог стрица Хенрија Бофорта, бискупа Винчестера. Под Бофортовим притиском, сабор се најзад обределио за поступак при избору папе. Кардинали и по шест представника из сваке нације требало је да гласају у шест посебних група. Да би кандидат био изабран, морао је да освоји две трећина гласова у свакој групи.{{sfn|Пејнтер|1997|p=473}} На овај начин, сабор је 1417. године изабрао кардинала Ода Колону који је ступио на дужност као Мартин V, чиме је завршена Западна шизма.{{sfn|Унгер|Саболч|1968|p=39}}{{sfn|Пејнтер|1997|p=473}}{{sfn|Пејнтер|1997|p=474}}{{sfn|Хорват|1924|p=263}}{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=300}}

Један од основних циљева сабора у Констанци била је реформа цркве, у чијем правцу је предузето неколико не баш успешних корака.{{sfn|Пејнтер|1997|p=473}}{{sfn|Пејнтер|1997|p=474}} У току рада сабора формиране су две велике комисије са задатком да израде препоруке у том смислу.{{sfn|Пејнтер|1997|p=473}} Међутим, иако је било ватрених поборника реформе који су желели свобухватне у устројству и законима цркве, већина делегата, углавном вишег свештенства, није благонаклоно гледала на реформе.{{sfn|Пејнтер|1997|p=473}}{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=300}} Препоруке које су доставиле комисије и које су увршћене у саборске одлуке углавном су само потврдиле давно установљене одлуке канонског права.{{sfn|Пејнтер|1997|p=473}} Једине радикалне измене односиле су се на функцију сабора, који је недвосмислено проглашен надређеним папи.{{sfn|Пејнтер|1997|p=473}} Прописано је да се наредни сабор одржи за пет година, други седам година након њега, а трећи десет година касније, а сви остали у размаку од десет година.{{sfn|Пејнтер|1997|p=473}}{{sfn|Пејнтер|1997|p=474}}{{sfn|Удаљцов|Космински|Вајнштајн|1950|p=300}} У случају да дође до раскола, сабор, ради његовог превазилажења, морао је да буде сазван у року од годину дана.{{sfn|Пејнтер|1997|p=473}}{{sfn|Пејнтер|1997|p=474}} Осим што се бавио расколом, јересима и реформом, сабор је посветио доста времена другим стварима.{{sfn|Пејнтер|1997|p=473-474}} Док је заседао, он је обављао све редовне послове папске курије и решавао разне спорове међу владарима.

Сабор у Констанци учинио је неколико не баш успешних покушаја у правцу црквене реформе. Он је, такође, недвосмислено објавио надређеност општег сабора папи. Ово питањеПитање правног односа између папе и сабора било је веома противречно и крајње сложено. Иако је папа Мартин V дуговао свој избор сабору у Констанци, није имао намеру да прихвати учење о надређености сабора. Уз њега је стајала снажна скупина конзервативних црквених достојанственика који су чврсто веровали у традиционално устројство цркве. Они који су подржавали надређеност сабора имали су различите побуде за то и понудили су неколико различитих теорија да би оправдали свој став. Неки су били искрено одани цркви, ужаснути Западним расколом, и веровали су да се такви скандали могу избећи само ако се предвиде одговарајућа овлашћења сабора у случају потребе. Други су били ватрени поборници реформе, уверени да папство није погодно средство за њено спровођење. Заиста, пошто је папа био дубоко увучен у многе од најгорих злоупотреба, попут безобзирног искоришћавања опроштајница, од њега се није могло очекивати да изведе реформе. Цркву је једино могло спасти њено целокупно чланство делујући кроз сабор.

Једну моћну скупину прелата покретале су приземније побуде. Ако је сабор читаве цркве највиши орган у хришћанском свету, зар не би онда национални сабор могао да буде врховни орган у оквиру једне државе? Папство је било једини орган црквене власти који је ограничавао надзор владара над црквом у њиховим земљама.{{sfn|Пејнтер|1997|p=474}} Ако би папа постао слуга, уместо да буде господар, моћ владара знатно би порасла.{{sfn|Пејнтер|1997|p=474-475}} Ово гледиште подржавали су прелати који су желели да ослободе своје националне цркве спољашњих утицаја. Оно је, такође, наилазило на подршку већине владара, када су размишљали дугорочно. Међутим, на несрећу саборске странке, владари су обично више посвећивали пажњу непосредним проблемима. Без обзира на то шта ће се са папством дешавати у будућности оно је било и остало моћна политичка снага. Владари су можда схватили да је дугорочно слабљење папске моћи у интересу њихових династија, али у том тренутку углавном су очајнички настојали да обезбеде подршку папе који је тренутно владао. Тако је, целим током спора, политика владара била нестална и променљива.{{sfn|Пејнтер|1997|p=475}}