Епископ арадски Исаија — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Ред 40:
Патријарх Арсеније III је изненада умро у Бечу 27. октобра [[1706]]. године па се поставило питање његовог наследника. Епископ Исаија је радио на томе да се што пре попуни место духовног поглавара. У погледу односа са [[Пећка патријаршија|Пећком патријаршијом]], заступао је став, супротно од осталих архијереја, да се изабере нови патријарх и организује посебна патријаршија. Други су, на челу са фрушкогорским епископом [[Стефан Метохијац|Стефаном Метохијцем]], заступали став да српска црква у овим крајевима организује као аутономна митрополија у саставу Пећке патријаршије.
У Бечу је, 3. марта 1707. године, одржана заједничка конференција представника Дворског ратног савета и Дворске угарске коморе и том
На [[Крушедолски сабор|првом црквено-народном сабору]] одржаном 6. јануара 1708. године у манастиру Крушедолу, победила је теза митрополита Стефана Метохијца да се не смеју прекидати везе са Пећком патријаршијом. Тада је основана нова Крушедолска митрополија и за њеног првог митрополита једногласно је изабран Исаија Ђаковић,<ref>"Српски сион", Сремски Карловци 1. јун 1903.</ref> који је знао стране језике и двадесет година водио све црквене послове у односу са
Нови митрополит крушедолски, знајући потребе свога народа и цркве са једне, и тежње политичких и римокатоличких кругова са друге стране, поднео је 4. јануара 1709. године [[Јозеф I Хабзбуршки|цару Јосифу I]] захтев у једанаест тачака. Тражио је да сви тадашњи и будући епископи у Монархији зависе од митрополита док се не освоји [[Пећ]], седиште српског патријарха.<ref>"Дело", Београд 1. јул 1898.</ref> Тражио је да Крушедолска митрополија задржи у потпуности своја добра, да народ сам себи бира митрополите и поставља митрополитске администраторе, да српско свештенство слободно врши своје дужности, а епископи да слободно и неометано обилазе своје епархије и сакупљају своје приходе који су им привилегијама одобрени, да је православна вера слободна и равноправна с католичком и да се српски народ не присиљава да празнује католичке празнике. Осим тога, митрополит је тражио да православне епископе посвећује само српски архиепископ, и да онај православни митрополит или епископ који пређе на унију буде лишен чина, а да народ на његово место може поставити новог митрополита или епископа.
Језуитима је сметао Ђаковић и постоје сумње да су му радили о глави.<ref>"Дело", Београд 1. јул 1913.</ref> Сматрали су да је крив што су православци преплавили Угарску. Приликом посете Бечу ради црквено-народних послова, митрополит Исаија је изненада умро [[20. јул]]а [[1708]]. године. Сахрањен је у манастиру Крушедолу.
|