Javorov sirup — разлика између измена

Tokom [[17. vek|XVII]] i [[18. vek|XVIII]] veka, obrađeni javorov sok je bio glavni izvor koncentrisovanog šećera, kako u tečnoj, tako i u kristalnoj formi<ref name="history"/>. Evropljani su donekle prepravili metodu obrađivanja, sa njihovim pristupom naprednijoj [[Технологија|tehnologiji]], posebno u [[Металургија|metalurgiji]], izradi alata i korišćenju pripitomljenih [[животиње|životinja]]. Tipični, učesnici javorovog šećerenja počinju da rade na početku prolećnog otapanja u regionima šuma koje sadrže veliki broj [[Јавор|javora]], koncentrisane u razumnom opsegu za [[Транспорт|transportacijutransport]] kako bi opravdali napor. Oni prvo označe rupe na kori javora, obično više od jedne rupe za veliko drvo, ubace ručno napravljeni (obično urezani drveni) odvodnik u rupe, a zatim okače drvene kofe sa isturenog kraja svakog odvoda kako bi sakupili sok. Kofe su obično pravljene tako što bi se stablo drveta odgovarajuće veličine iseklo na dužinu kofe, pa zatim se svaki deo izdubio sa jedne strane, kreirajući bešavne vodonepropusne kontejnere. Sok polako puni kofe, kap po kap. Povremano bi neko došao da sakupi sok koji se je nagomilao. Tada bi bilo prebačeno u veći sud (buradi, veliki lonci, udubljeno stablo) koji je obično bio prikačen na sanke ili kola koja su vukle životinje, ili je nošeno u kantama, ili sličnim kontejnerima. Kofe bi se potom opet vratile na drvo, i proces bi se ponavljao sve dok je tok soka “sladak”. Specifični vremenski uslovi u periodu kasne zime/ranog prolećnog otapanja su bili i dalje su kritični u određivanju dužine sezone „Šećerenja“. Kako vreme nastavlja da bude toplije, javori normalno ranije šire biološki proces i n a kraju menja ukus soka, čineći ga neprijatnim. U zavisnosti od uslova, dani šećerenja mogu trajati od nekoliko dana do nekoliko nedelja. Proces kuvanja je dugotrajan. Sakupljeni sok je transportovan natrag u glavni kamp, gde ga onda sipaju u velike (skoro uvek) metalne posude i kuvali bi ga sve dok ne postigne određenu konzistenciju. Sok se obično prerađivao na centralnom sabirnom mestu, bilo to na vatri postavljenoj na otvorenom,ili unutra u prostoriji sagrađenoj za tu namenu. Kako bi zaštitili sebe od vremenskih uslova veoma ranog proleća, učesnici „šećerenja“ sagrađuju kamp. Često bi se cele porodice zajedno premestile u šume kako bi sakupljale i kuvale sok i od njega pravili i javorov sirup i javorov šećer.