Историја Србије у Османском царству — разлика између измена

Милош се за помоћ обратио руском цару Александру, ратоборном присталици спољнополитичке оријентације из времена Првог српског устанка. Преписка је обављана преко Матеје Ненадовића који је живео тада у Бечу. Александра је 1825. године наследио [[Николај I Павлович|Николај]]. Суочена са неуспехом против [[Грчки рат за независност|грчких устаника]], Турска се нашла у тешком положају према Русији, са којом је 7. октобра 1826. године потписала [[Акерманска конвенција|Акерманску конвенцију]]. Њиме су решавани спорни руско-турски погранични проблеми, а пети члан односи се на Србе. Он се позивао на осми члан Букурешког мира (1812) и обавезао Порту да за 18 месеци утврди са српским депутатима повластице које ће бити „награда за верност српских поданика султану“. Поменуте повластице Срби ће добити у складу са жељама израженим Одвојеним актом. Руси су одустали само у тачки наследног кнежевског достојанства. Срби су конвенцијом добили право трговине читавим Царством. Испуњење пете тачке конвенције спречено је избијањем Руско-турског рата. Руски цар наложио је Милошу да се не меша. Ипак, Милош је посредно, слањем информација и задржавањем контигенатаконтингената са запада, из Босне, ипак помогла Русима. Шеста тачка [[Једренски мир (1829)|Једренског мира]] (1829) односила се на Србију и обавезивала је султана на издавање хатишерифа који би решио српско питање у складу са Одвојеним актом и Акерманском конвенцијом.