Википедија

Просветитељство — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Спашавам 1 извора и означавам 0 мртвим. #IABot (v2.0beta15)
м .
Ред 32:
Не постоји сагласност око тачног почетка доба просветитељства, најчешће се као почетак просветитељства узима почетак [[18. век]]а (1701) или средина [[17. век]]а (1650). Ако се његов почетак повуче назад до средине 17. века, просветитељство вуче своје порекло из [[Рене Декарт|Декартовог]] -{''Discours de la méthode''}-, објављеног [[1637]]. У Француској се често као почетак сматра [[Исак Њутн|Њутнова]] -{''[[Philosophiæ Naturalis Principia Mathematica|Principia Mathematica]]''}- из [[1687]].<ref>J. B. Shank, ''The Newton Wars and the Beginning of the French Enlightenment'' (2008), "Introduction"</ref> Многи историчари и филозофи сматрају да је просветитељство почело кад је Декарт помакао епистемолошку базу од спољашњег ауторитета на унутарњу извесност његовом фразом -{''[[cogito ergo sum]]''}- објављеном 1637.<ref name="Heidegger1938emancipated">Martin Heidegger [1938] (2002) ''The Age of the World Picture''</ref><ref name="Ingraffia95p126">{{harvnb|Ingraffia|1995|p=126}}</ref>{{sfn|Swazo|2002|p=97}}
 
Као крај просветитељства већина научника узима задње године 18. века: или [[Француска револуција|Француску револуцију]] [[1789]]. или почетак [[Наполеонски ратови|Наполеонских ратова]] (1804—1815).<ref>{{citation| url = http://www.martinfrost.ws/htmlfiles/enlightenment_age.html| title = The age of Enlightenment|last=Frost|first = Martin|year=2008| accessdate=18. 01. 2008| archiveurl = https://web.archive.org/web/20071010041056/http://www.martinfrost.ws/htmlfiles/enlightenment_age.html| archivedate=10. 10. 2007| deadurl url-status= yesdead}}</ref>
 
Осим тога, појам просветитељство сматра се анакроним и често се примењује и на друга раздобља. У свом делу „Дијалектика просветитељства“, Макс Хоркхејмер и Теодор В. Адорно виде, на пример, нагли развој друштва у [[20. век]]у као касну последицу просветитељства: људи су се самопрогласили „господарима“ света ослобођеног магије; истина се подразумева као састав; рационалност је постала инструмент и идеологија којом апарати моћи чувају власт; цивилизација је склизла у [[варварство]] и [[фашизам]]; цивилизацијски ефекти просветитељства преокренули су се у њихову супротност; и баш је то, како тврде они, последица проблематичне структуре начина размишљања у просветитељству. [[Јирген Хабермас]] се не слаже с гледиштем својих учитеља (Адорна и Хоркхејмера) о просветитељству као процесу пропадања. Он прича о „недовршеном пројекту модерности“<ref>Die Moderne – Ein unvollendetes Projekt. Philosophisch-politische Aufsätze, Leipzig 1990.</ref> који, у процесу комуникацијског деловања, увек захтева рационално размишљање.
Ред 64:
[[Датотека:AdamSmith.jpg|мини|upright|left|200px|Један од предводника шкотског просветитељства био је [[Адам Смит]], отац модерне економске науке.]]
 
До [[1750]]. у већим [[Шкотска|шкотским]] градовима већ је била створена умрежена интелектуална инфраструктура [[универзитет]]а, дебатних друштава, [[библиотека]], часописа, [[музеј]]а и масонских ложа.{{sfn|Israel|2013|pp=248—249}} Ова мрежа институција у Шкотској била је „претежно либерално калвинистичка, њутновска и по карактеру орјентирана на дизајн,‏ што је играло велику улогу у даљем развоју прекоатлантског просветитељства“.<ref name="HermanTwo">{{harvnb|Herman|2001|pp=}}</ref> [[Волтер]] је у [[Француска|Француској]] изјавио „ми гледамо на Шкотску за све наше идеје о цивилизацији“, а Шкоти су исто тако будно пратили француске просветитељске идеје.{{sfn|Harrison|2012|p=92}} Историчар Брус Ленман је изјавио да је „средишње достигнуће Шкота била нова способност препознавања и интерпретације друштвених прилика.“{{sfn|Houston|Knox|2001|pp=342}} Први значајни филозоф шкотског просветитељства био је [[Francis Hutcheson|Франсис Хачесон]], професор филозофије на [[Универзитет у Глазгову|Универзитету у Глазгову]] од [[1729]]. до [[1746]]. Био је филозоф [[морал]]а који је осмислио алтернативу идејама [[Томас Хобс|Томаса Хобса]], а једна од његових значајнијих доприноса филозофији је [[Утилитаризам|утилитаристички]] и [[конзеквенцијализам|конзеквенцијалистички]] принцип да је врлина оно што по његовим речима „доноси највећу срећу што већем броју људи“. Велики део његових мисли инкорпорисан је у [[научна метода|научну методу]] (природа знања, доказа, искуства и узрока), а неке модерне ставове о односу науке и религије развили су његови штићеници [[Дејвид Хјум]] и [[Адам Смит]].<ref name="Denby">{{Citation| last = | title = The Scottish enlightenment and the challenges for Europe in the 21st century; climate change and energy| journal = The New Yorker| date = 11. 10. 2004.| url = http://www.newyorker.com/archive/2004/10/11/041011crat_atlarge| archiveurl = https://web.archive.org/web/20140422184249/http://www.newyorker.com/archive/2004/10/11/041011crat_atlarge| archivedate = 22. 04. 2014| accessdate = 14. 05. 2017| deadurl url-status= yesdead| df = }}</ref> Хјум је постао значајна личност традиције [[скептицизам|скептицизма]] и [[емпиризам|емпиризма]] у филозофији. Он и други мислиоци шкотског просветитељства развили су [[наука о људској природи|науку о људској природи]],<ref name="Magnusson">{{Citation |last=M. Magnusson | title=Review of James Buchan, ''Capital of the Mind: how Edinburgh Changed the World'' | journal=New Statesman |date=10. 11. 2003 | url=http://www.newstatesman.com/200311100040 | archiveurl=https://www.webcitation.org/5z3JQonlV?url=http://www.newstatesman.com/200311100040 | deadurlurl-status=yesdead | archivedate=29. 05. 2011 | accessdate=27. 04. 2014 | df= }}</ref> историјски изражену у делима [[James Burnett|Џејмса Бернета]], [[Адам Фергусон|Адама Фергусона]], [[Џон Милар (филозоф)|Џона Милара]], и [[Вилијам Робертсон (историчар)|Вилијама Робертсона]]. Они су спојили научне студије о томе како се људи понашају у древним и примитивних културама с јаком свешћу о детерминантним силама [[модернитет]]а. Из овог се покрета развила модерна [[социологија]]<ref>A. Swingewood, "Origins of Sociology: The Case of the Scottish Enlightenment", ''The British Journal of Sociology'', tom 21, broj 2 (juni ). (1970). pp. 164.—180. [http://www.jstor.org/pss/588406 in JSTOR].</ref> и Хјумови су филозофски концепти директно утицали на [[Џејмс Медисон|Џејмса Медисона]] (последично и на [[Устав Сједињених Америчких Држава]]) и популаризовани су од стране [[Dugald Stewart|Дугалда Стјуарта]], те су тако постали темељ класичног [[либерализам|либерализма]].<ref>D. Daiches, P. Jones and J. Jones, ''A Hotbed of Genius: The Scottish Enlightenment, 1730-1790'' (1986).</ref> Адам Смит објављује „Богатство нација“ (-{''[[The Wealth of Nations]]''}-), често сматрано првим делом модерне економије. Оно је имало тренутни учинак на британску економску политику која траје и данас у [[21. век]]у.<ref name="Fry">M. Fry, ''Adam Smith's Legacy: His Place in the Development of Modern Economics'' (Routledge, 1992).</ref> Фокус шкотског просветитељства кретао се од интелектуалних и економских тема до научних, као што су радови физичара и хемичара [[William Cullen|Вилијама Кулена]], [[агрономија|агронома]] [[James Anderson|Џејмса Андерсона]], хемичара и физичара [[Joseph Black|Џозефа Блека]] и [[Џејмс Хатон|Џејмса Хатона]], првог модерног [[геологија|геолога]].<ref name="Denby"/><ref name="Repcheck">{{harvnb|Repcheck|2003|pp=117-143}}</ref>
 
[[Francis Hutcheson|Френсис Хачесон]], [[Адам Смит]] и [[Дејвид Хјум]] утрли су пут модернизацији Шкотске и целог атлантског света.{{sfn|Israel|2011|pp=233–269, 443-479}} Хачесон, отац шкотског просветитељства, заговарао је политичку слободу и право народа на побуну против тираније. Адам Смит, у свом делу ''[[Богатство нација]]'' (-{''Wealth of Nations''}-) (1776), залагао се за слободу у сфери трговине и светске економије. Хјум је пак развио филозофске концепте који су директно утицали на [[Џејмс Медисон|Џејмса Медисона]] и последично на [[Устав САД]].{{sfn|Daiches|Jones|Jones|1986|pp=}}
Ред 108:
 
=== Италија ===
У [[Италија|Италији]] је дошло до великих промена за врјеме просветитељства, што је имало утицаја и на италијанску филозофију.<ref name="history-world.org">{{cite web | url = http://history-world.org/enlightenment_throughout_europe.htm | title = The Enlightenment throughout Europe | publisher = History-world.org | date = | accessdate = 25. 01. 2013 | archive-url = https://web.archive.org/web/20130123082708/http://history-world.org/enlightenment_throughout_europe.htm | archive-date = 23. 01. 2013 | dead-url -status= yesdead | df = }}</ref> Просвећени мислиоци често су се окупљали у приватним салонима и кафанама, те организовали дебате, највише у [[Милано|Милану]], [[Торино|Торину]] и [[Венеција|Венецији]]. Градови с важним универзитетима као [[Падова]], [[Болоња]], [[Напуљ]] и [[Рим]] остали су, међутим, велики центри школства с истакнутим интелектуалцима као што је [[Ђанбатиста Вико]] (1668–1744){{sfn|Robertson|2005|p=45}} и [[Antonio Genovesi|Антонио Ђеновези]].<ref>John Robertson, "Antonio Genovesi: The Neapolitan Enlightenment and Political Economy," ''History of Political Thought'' (1987) 8#2 str.: 335.–344.</ref> Делови италијанског друштва драматично су се променили током просветитељства, [[Leopold II od Toskane|Леополд -{II}- од Тоскане]] је на пример укинуо [[смртна казна|смртну казну]] у Тоскани. Утицај цркве је значајно смањен, што је довело до раздобља јаког интелектуалног развоја и изума, током којег су научници [[Алесандро Волта]] и [[Луиђи Галвани]] дошли до нових открића и изразито много придонели западној науци.<ref name="history-world.org" /> [[Чезаре Бекарија]], један од највећих италијанских писаца просветитељства, постао је познат по свом капиталном делу ''О злочинима и казнама'' (1764), касније преведеном на 22 језика.<ref name="history-world.org" /> Други истакнути интелектуалац био је [[Francesco Mario Pagano|Франческо Марио Пагано]], аутор важнијих студија као што су -{''Saggi Politici''}- („Политички есеји”, 1783), једном од значајнијих дела просветитељства у Напуљу, и -{''Considerazioni sul processo criminale''}- („Осврти о криминалном процесу“, 1787), који су га уздигли на статус интернационалног ауторитета у сфери криминалног права.<ref>Roland Sarti, ''Italy: A Reference Guide from the Renaissance to the Present'', Infobase Publishing (2009). pp. 457.</ref>
 
=== Француска ===
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Просветитељство”