Манихејство — разлика између измена

Манихејски покрет се у IV и V веку шири на исток по [[Кина|Кини]] и на запад [[Римско царство|Римским царством]].<ref>[http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Recnik/G.htm [svetosavlje&#93; Recnik] {{Wayback|url=http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Recnik/G.htm |date=20071124133125 }}, Приступљено 12. 4. 2013.</ref> Однос римских власти према манихејству је био непријатељски, а манихејски покрет је био предмет окрутних репресија и гоњења. [[Диоклецијан|Цар Диоклецијан]] је издао против њих законе зато што су се противили званичној државној вери, посебно култу цара као божанства. Касније су и хришћански цареви, [[Теодосије I|Теодосије I Велики]] (379-395), [[Валентинијан III]], [[Теодосије II]] и [[Јустинијан I]], законима потискивали манихејство.<ref>{{Cite web |url=http://www.verujem.org/teologija/epifanije_manihejstvo.htm |title=Архивирана копија |access-date=08. 03. 2008 |archive-url=https://web.archive.org/web/20160305152155/http://www.verujem.org/teologija/epifanije_manihejstvo.htm# |archive-date=05. 03. 2016 |dead-url-status=yesdead |df= }}</ref> Манијево учење је служило као снажна инспирација разних [[гностицизам|гностичких]] и хришћанских заједница. Манијева религија се раширила по читавој северној Африци уз Средоземно море све до Шпаније. Чувени црквени отац [[августин Хипонски|свети Августин]], пре него што се обратио, био је десет година манихејац. На Истоку се Манијев утицај осетио у Тибету, а тим је путем продро и у Кину као и несторијанско хришћанство потом<ref name=autogenerated1 />. У средњовековној Европи су под снажним манихејским утицајем били покрети богумила и катара.