Koncept skladištenja podataka datira iz kasnih [[1980e|1980-ih]]<ref>{{cite web |url=http://www.computerworld.com/databasetopics/data/story/0,10801,70102,00.html |title=The Story So Far |date=2002-04-15 |accessdate=2008-09-21 |deadurlurl-status=yesdead |archiveurl=https://web.archive.org/web/20080708182105/http://www.computerworld.com/databasetopics/data/story/0%2C10801%2C70102%2C00.html |archivedate=2008-07-08 |df= }}</ref> kada su IBM istraživači Bari Devlin i Pol Marfi razvili „skladište poslovnih podataka”. U suštini, koncept skladištenja podataka imao je za cilj da obezbedi arhitektonski model protoka podataka iz operacionih sistema u [[Sistemi za podršku odlučivanju|okruženja za podršku odlučivanja]]. Koncept je pokušao da reši različite probleme povezane sa ovim tokom, uglavnom velike troškove koji su s tim povezani. U odsustvu arhitekture skladištenja podataka, potrebna je ogromna količina izlišnosti da bi se podržala višestruka okruženja za podršku odlučivanja. U većim korporacijama bilo je tipično da višestruka okruženja za podršku odlučivanja deluju nezavisno. Iako je svako okruženje služilo različitim korisnicima, oni su često zahtevali u znatnoj meri iste pohranjene podatake. Proces prikupljanja, čišćenja i integrisanja podataka iz različitih izvora, obično iz dugoročnih postojećih operacionih sistema (koji se obično nazivaju [[Legacy system|nasleđenim sistemima]]), tipično je delom bio replikovan za svako okruženje. Štaviše, operacioni sistemi su često preispitani, jer bi se pojavili novi zahtevi za podršku odlučivanja. Često su novi zahtevi uslovljavali prikupljanje, čišćenje i integrisanje novih podataka iz „[[Data mart|martova podataka]]” koji su bili prilagođeni za neposredan pristup korisnika.
Ključni događaji u ranim godinama skladištenja podataka:
