Свети Григорије Исихаст — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Спашавам 2 извора и означавам 0 мртвим. #IABot (v2.0beta9) |
Нема описа измене |
||
Ред 12:
Када ускоро по погибији благоверног владара Угљеше, Свети Ромило напусти Свету гору и пређе у [[Албанија|Албанију]], у место звано Авлона (то јест [[Валона]]), а потом одатле пређе у Србију, код благочестивог владара Српског Св. кнеза Лазара, у тамошњи [[манастир Раваница|манастир Раваницу]], где је ускоро и умро, Свети Григорије остаде у Светој гори и подвизаваше се у усамљеној келији, на четврт сата далеко од његовог данашњег манастира Григоријата. Ту се он подвизаваше у усамљеном молитвеном тиховању и богоугодном ћутању, због чега је касније и назван Ћутљиви. Иако о томе данас немамо сачуваних писаних података, јер је манастир Григоријат потом два пута доживљавао велике пожаре, највероватније је да је Свети Григорије у ово време свога боравка у Светој гори у ствари постао коначни оснивач и ктитор данашњег манастира Светог Николаја Чудотворца, подигнутог између манастира Симонопетре и манастира Светог Павла, близу оних келија где се раније подвизавао онај велики Григорије Синаит са својим ученицима.
Међутим, у Светој гори преподобни Григорије није могао остати дуго времена, јер су безбожни Агарјани поново нападали на хришћанске народе и крајеве, све до Свете горе. Једини тада моћни хришћански владар био је благочестиви кнез [[Цар Лазар|Српски Лазар]], који је владао у севернијим крајевима Србије, са престоницом у Крушевцу. Његова се побожност и црквољубивост показала у многим стварима, а нарочито у богоугодном раду његовом на помирењу завађене Српске и Цариградске Цркве (1375. године). Беше тада такође постала позната и монахољубивост Светог кнеза Лазара,[7] јер он постаде други ктитор манастира Хиландара и још неких других манастира на Светој гори. У његовој пак земљи, у слободној Србији, Лазар беше подигао своју дивну задужбину манастир Раваницу, где је, као што смо видели, христољубиво примио пре неку годину Григоријевог духовног оца, Светог Ромила. Лазар је уз то „многе горе и хумове своје државе испунио обитељима монашких жилишта“, како за њега пишу тадашњи повесничари, па је то његово монахољубље постало познато
Године 1379. Лазар беше ослободио и умирио од тамошњих бунтовника и непријатеља северни крај своје државе, звани Браничево, када баш у то време стиже код њега из Свете горе преподобни Григорије, са више својих ученика и монаха, који потом постадоше познати у Србији као подвижници „Синаити“. Они добише такав назив зато што су сви, као и сам преподобни Григорије, били раније ученици оног великог Григорија Синајског, о коме је већ било речи на почетку.
| |||