Манастир Рмањ — разлика између измена

'''Манастир Рмањ''' у [[Мартин Брод]]у припада [[Епархија бихаћко-петровачка|Бихаћко-петровачкој епархији]]. Налази се "Ермањ" на утоку Унца у реку Уну.<ref>"Дело", Београд 1898. године</ref> Народна баштинатрадиција приписује његово подизање [[Катарина Бранковић|Катарини Бранковић]], ћерки српског деспота [[Ђурађ Бранковић|Ђурђа Бранковића]], жени грофа [[Улрих II Цељски|Улриха II Цељског]].<ref>[http://www.sozeb.org/index.php?option=com_content&task=view&id=199&Itemid=74 Манастир Рмањ], СОЗ Епархије бањалучке {{ср}}</ref>

== ПрошлостИсторија ==

За манастир Гомионицу такође је већ изнијетизнет став да

потиче из доба пријепре турске окупације, али није свеједно да

ли је основан за вријемевреме или пријепре Јајачке бановине (сл. 86. 1).

би могли бити из 14. стољећастолећа), а сличност се састоји пријепре

Први поуздани подаци о постојању манастира Рмањ су из [[1443]]. године, у вријемевреме српских сеоба усљедуслед турских притисака у којима су учествовали и монаси из манастира. Рмањ је био сједиштеседиште [[митрополија дабробосанска|дабробосанске митрополије]] у другој половини [[16. вијеквек|16.]]а и првој половини [[17. вијеквек]]а. У њему је за то вријемевреме столовало десет владикамитрополита. Ту је [[1621]]. године писано Толковано јеванђеље, а тада је и црква покривена, у вријемевреме настојатељаигумана јеромонаха Саве. За вријемевреме новог настојатељаигумана Михаила храм је патосан 1632-1633. године. Исте [[1633]]. године ту су писани светитељски тропари и кондаци.<ref>"Источник", Сарајево 31. јануар 1904. године</ref> Манастир је страдао и био рушен од стране Турака [[1638]]. и [[1661]]. године. Тада се братство исељавало на просторетериторију [[Хабзбуршка монархија|Хабсбуршке монархије]], гдјегде су основали [[манастир Лепавина|манастир Лепавину]] и обновили Марчу. Манастир је обновљен средином [[18. вијек]]авека са дозволом султановом, а обезбјеђенагарантована му је и безбједностсигурност. Турски султан Махмуд I (1730-1754) издао је [[1732]]. године ферман манастиру, по којем се штити његова имовина и права од "непозваних насртаја".<ref>"Источник", Сарајево 1904. године</ref>

Обновљени манастир Рмањ био је кроз скоро читав [[18. вијеквек]] активан православни манастир у [[Босанска Крајина|Босанској Крајини]]. Посвећен је [[Свети Никола|Св. Николи]] и налази се под турском влашћу. Сачувао се све до [[1785]]. године, када трпи нападе од турске стране; конаци су порушени, али је храм некако опстао. Манастир је опустошен од Турака, у ствари ратне [[1788]]. године, када су се калуђери разбјеглиразбегли по осталим манастирима. ПосљедњиПоследњи настојатељигуман био је Василије Црнобрња, који се склонио у мјестоместо [[Срб]].<ref>"Босанско-херцеговачки источник", Сарајево 1. јануар 1891. године</ref> У првој половини [[19. век]]а манастир је заиста без [[монах]]а.

Манастирско братство су предводили крајем [[18. вијек]]авека настојатељиигумани: Теофил Боровина (умро 1780), Нил Бубаловић (од 1780), Василије Црнобрња (рукоположен 1773., умро 1811. године у Србу) и десетак калуђера.<ref>"Босанско-херцеговачки источник", Сарајево 1896. године</ref> Калуђери манастира Рмањ (Хрмањ) послали су 20. децембра 1780. године писмо горњокарловачком владици [[Петар Петровић|Петру Петровићу]]. У њему помињу царске повластицепривилегије дате манастиру (биће 1732.), које је покојни настојатељигуман Боровина дао на чување владициепископу [[Данило Јакшић|Данилу Јакшићу]]. Тражили су да владика Петровић помогне да им се ти важни папири - писма, врате у посједпосед, јер су небрижљивонебрижњиво чувани - виђени у Карловцу.<ref>"Босанско-херцеговачки источник", Сарајево 1891. године</ref>

Напуштени манастир је обновљен и оспособљен за монашки живот залагањем и новчаном,материјалном потпором, трговца из Босанског Грахова Гавра Вучковића уз помоћ бројних приложника до Успења 1865. године. Газда Гавро је као народни представник, претходно од турског султана, 1863. године измолио дозволу за оправку.

Беговска породица Куленовић искористила је слом [[невесињска пушка|устанка 1875.]] године да би поново опустошидевастирала богомољуманастир. Манастир је био спаљен 15. августа 1875. године "лицем на Велику Госпојину". Тада је Рмањ посјетиопосетио чувени енглески археолог [[Артур Еванс]], који у својим "Илириским писмима" описује српске вође и главаре, као и њихово саборовање поред манастирског храма. Опет обновљени Рмањ освећује 6. августа [[1883]]. године [[Сава Косановић (митрополит)|владикамитрополит Сава Косановић]].

Описан је подробнодетаљно манастир 1894. године. Неколико стотина метара од манастира опстала је стара округла, каменом озидана кула истог имена као и манастир. Са западне стране цркве подигнут је дрвени звоник, а између њега и храма постојао је квадратни простор "надвод са шимлом покривен". Неколико корака близу цркве подигнута је манастирска кућа за стан свештеника парохије Рмањске. Изнад улаза у цркву, над вратима је на гвозденој плочи била насликана икона заштитника Св. Николе, висока један метар. Сви црквени зидови су били кречом бијелобело окречени.

Године 1905. Рмањ се налази у владичанствуепархији бањалучкомбањалучкој и бихаћкомбихаћкој, у протопрезвирату Петровачком.<ref>"Источник", Сарајево 1905. године</ref> Манастир је активан до [[1941]]. године када у њему од стране [[Усташа]] страда [[Православље|православни]] [[свештеник]], [[протојереј]] [[Милан Поповић (свештеник)|Милан Поповић]], који је служио у манастиру. На [[Велики четвртак]] [[1944]]. године манастир Рмањ је бомбардовао нацистички [[Луфтвафе (Вермахт)|Луфтвафе]], будући да се ту налазила партизанска болница. Рмањ је уништен до подлогетемеља, а заувијекзаувек су нестале многимноге стјенописифреске. Манастир је стајао разорен до обнављања [[1974]]. године на залагање далматинског владикеепископа [[Стефан Боца|Стефана Боце]].

== Обнова богомољеманастира ==

По доласку на пријестотрон владикеепископа епархије бихаћко-петровачке Епископа Хризостома Јевића отпочиње рад на потпуној обнови манастира Рмањ и монашког живота у њему. Конаци манастира Рмањ су освећени [[1993]]. године, али су због [[Распад СФРЈ|ратних дешавања на просторима бивше Југославије]] усељени тек [[2006]]. године. У јесен [[1995]]. године манастир је био миниран и оскрнављен од стране [[Oružane snage Republike Hrvatske|Оружаних снага Републике Хрватске]]. У току [[операција Олуја|операције Олуја]], августа 1995. године, братство је морало да напусти манастир. Братство се вратило [[1998]]. године када је почела обнова и преправкасанација, кров манастирске цркве је био упропашћенупропаштен, а стручњаци за експлозив из британских снага у саставу [[СФОР]]-а разминирали су цркву.

[[Манојло Грбић]] у „Карловачком владичанству” од 171. странице па на даље подробнодетаљно пише о њему познатим чињеницима о прошлостиисторији ове свете обитељи (издање 1990. г., Топуско, у једној књизи су репринт издање, све три, а ово је у првој).

== ИзвориРеференце ==

[[Категорија:Манастири Епархије бихаћко-петровачке|РмањР]]