Епископ горњокарловачки Лукијан (Мушицки) — разлика између измена

Он налази да рускословенски језик треба да остане језик цркве и науке, а народни за народ и популарну књижевност. Скупљао је сам етнолошку грађу и први подстакао Вука Караџића да је и овај скупља и објављује. Иако је волео и поштовао Вука, 1819. године га је јавно осуђивао зато што је у свој "Рјечник" унео више појмова из народног (по њему "свињарског") сексуалног живота. Критика је ишла на душу и царског цензора Копитара, који је то дозволио.<ref>"Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1929.</ref>

 

Он је написао четири књиге лирских песама родољубивог, моралног и дидактичког садржаја. Исте је објавио његов синовац Ђорђе Мушицки под насловом "Стихотворенија Лукијана Мушицког". То је ''стихотвореније'' врло ученог и добронамерног родољуба и црквеног човека, али стихотворство лишено правог песничког заноса и лепоте. Он пева о карактеру, народољубљу, ''благонаравију'' и ''добродјетељи'' и даје моралне поуке младом нараштају. Његове програмске песме „Глас народољупца“ и „Глас харфе шишатовачке“ биле су чувене у своје доба и школска омладина их је знала наизуст. Та је његова поезија цењена у своје време због снажног и искреног родољубља и представља занимљив покушај уметничке версификације по угледу на латинске метричке облике и уједно као карактеристичан образац хладне и укочене „објективне лирике“.