Јелена Анжујска — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
мНема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 1:
{{Инфокутија владар
| име = Јелена Анжујска
Линија 11 ⟶ 10:
| место_смрти = [[Брњак|Брњаци]], код [[Зубин Поток|Зубиног Потока]]
| држава_смрти = [[Српско краљевство|Краљевина Рашка]]
| сахрањен = [[Манастир Градац]]
| функција = Краљица Србије
| владавина = Краљица (око 1250 - 1276) <br> Владарка Зете, Требиња, Плава и Горњег Ибра (1277 - 1306)
| претходник = [[Белосава Бугарска]]
| наследник = [[Каталина Арпадовић]]
| династија = [[Немањићи]]
| отац = [[Јован Анђел од Срема|Јован Анђео]]
| мајка = [[Матилда од Куртноа]]
| супружник = [[Стефан Урош I]]
| деца = [[Стефан Драгутин]], [[Стефан Урош II Милутин]]
| грб = Jelena Anžujska potpis 1304.png
| опис_грба = Потпис краљице Јелене.
}}
'''Јелена Анђел''' (око [[1236]]. — [[Брњак|Брњаци]],<ref name="Српски биографски речник">''[[Српски биографски речник]]'' I том, А ‐ Б, Ђорђе Бубало, Матица српска, Нови Сад (2004) {{ср}}</ref> код [[Зубин Поток|Зубиног Потока]], [[8. фебруар]] [[1314]]) је била супруга српског краља [[Стефан Урош I|Стефана Уроша I]] и мајка краљева [[Стефан Драгутин|Драгутина]] и [[Стефан Урош II Милутин|Милутина]]. У народу је позната под именом '''Јелена Анжујска'''.{{sfn|Ристић|2019|p=32-39}}
==Историјски извори о краљици Јелени==
===Писани извори===
Историјски извори о животу краљице Јелене могу се поделити на писане и материјалне. Јелена се помиње и у домаћим и у страним изворима. У српској средњовековној житејној књижевности остала је забележена у лепом сећању. Сразмерно највише података добијамо из "Житија краљице Јелене", архиепископа [[Данило II (архиепископ српски)|Данила II]]. Оно представља једно од биографија које су чинили "[[Данилов зборник]]", познат још и под називом "[[Животи краљева и архиепископа српских]]", писаног од стране српског архиепископа, његових [[Данилов ученик|ученика]] и [[Данилови настављачи|настављача]] (обухвата биографије српских владара од [[Радослав Немањић|Радослава]] до [[Душан Силни|Душана]] и црквених поглавара од [[Арсеније I Сремац|Арсенија]] до [[Јефрем (српски патријарх)|Јефрема]]). Биографија краљице Јелене писана је хагиографским стилом, за разлику од биографија њених синова или мужа. Јеленино житије писано је пре [[Драгутин Немањић|Драгутиновог]] и [[Милутин Немањић|Милутиновог]], као и пре житија њеног супруга Уроша, за које се сматра да представља издвојени уводни део Драгутиновог житија<ref>Мак Даниел (1991), 217-218</ref>. Житије краљице Јелене настало је 1317. године, односно три године након њене смрти<ref>Мак Даниел (1991), 218</ref>. Поред архиепископа Данила, Јелену помињу и [[Патријарх Пајсије|патријарх Пајсије]], [[Мавро Орбин]] и гроф [[Ђорђе Бранковић (гроф)|Ђорђе Бранковић]]<ref>Поповић (2010), 28</ref>. Оставила је трага и у дипломатичкој грађи, пре свега у документима напуљског архива, захваљујући преписци са својим рођацима, [[Анжујци|анжујским]] владарима. Од грчких ([[Византијско царство|византијских]]) извора, Јелену помиње [[Теодор Метохит]] у свом "Посланичком слову", приликом описа преговора цара [[Андроник II Палеолог|Андроника II]] и Милутина о женидби српског краља и малолетне принцезе [[Симонида Немањић|Симониде]]<ref>ВИИНЈ 6 (1986), 75</ref>. Јелена се помиње и у пет родослова: Карловачки, Загрепски, Пајсијев, Врхобрезнички и Пејатовићев родослов<ref>Крнета (2017), 268</ref>.
[[Датотека:DaniloII.jpg|200px|мини|лево|Архиепископ Данило, [[Пећка патријаршија]].]]
===Материјални извори===
Уз царицу [[Јелена (жена Душана Силног)|Јелену]], супругу Душана Силног, Јелена Анжујска је најчешће осликавана жена српског средњовековног фрескосликарства<ref>Крнета (2017), 268</ref>. У манастиру [[Сопоћани]] приказана је на фресци "Смрт [[Ана Дандоло|Ане Дандоло]]", са ћерком [[Брнча Немањић|Брнчом]]. Са супругом Урошем и синовима Милутином и Драгутином, Јелена је приказана на својој задужбини, у манастиру [[Манастир Градац|Градац]], код гробног места. Такође је насликана на хоризонталној композицији лозе Немањића у [[Ђурђеви Ступови|Ђурђевим Ступовима]]. Јелена је насликана у Драгутиновој задужбини, [[Манастир светог Ахилија (Ариље)|манастиру Светог Ахилија]], у природној величини. Последњи краљичин портрет је у манастиру [[Грачаница]] краља Милутина где је насликана као монахиња, заједно са супругом Урошем<ref>Поповић (2010), 20-22</ref>.
Поред фрески, Јеленин лик сачуван је и на две иконе на којима је такође осликана са синовима. Иконе су сличне и поклоњене су манастирима Светог Николе у Барију и Светог Петра и Павла у Риму<ref>Поповић (2010), 20</ref>.
== Порекло ==
Линија 31 ⟶ 42:
Енглески историчар [[Гордон Макданијел]] утврдио је 1982. године да је она унука сестре [[Балдуин II Куртене|Бодуена II]], латинског цара Константинопоља. По овој теорији, Јелена Анжујска (1236–1314), правим именом Јелена Анђелина, је кћи угарског племића [[Јован Анђел од Срема|Јована Анђела]], војводе Срема, и француске племкиње: [[Матилда де Вјанден|Матилде де Вјанден]], војвоткиње Пожеге и Ковина. Јеленин отац, Јован Анђео, био је син византијског цара [[Исак II Анђео|Исака II Анђела]] и [[Маргарета Угарска|Маргарите Угарске]], која је била кћи краља [[Бела III|Беле III]] и [[Агнеса од Антиохије|Ањес де Шатијон]].<ref>[http://www.novipolis.rs/memento/29680/najzagonetnija-kraljica-srednjeg-veka.html Милорад Бошњак: Најзагонетнија краљица средњег века], приступљено 11. септембра 2016.</ref> Презиме Анжујска је последица погрешног превода имена Анђелина, које је понела по византијској владарској [[Династија Анђела|породици Анђела]].
==Јелена током владавине краља Уроша==
Јелена је у Србији краља Уроша (1243-1276) играла значајну политичку улогу. Са великом сигурношћу утврђено Јеленино угарско порекло сведочи о њеном значају у неговању добрих српско-угарских односа средином 13. века. Краљ [[Бела IV]] је након [[Монголска инвазија Угарске|монголске најезде]] настојао да осигура јужну границу своје државе дипломатским акцијама и стварањем система бановина. Један од дипломатских напора угарског краља био је и учвршћење односа са српским владаром, што је највероватније остварено кроз женидбу Уроша и Јелене. Српски одреди учествују уз угарске у [[Пелагонијска битка|Пелагонијској бици]], а такође и у саставу угарских одреда 1260. године у борбама са чешким краљем [[Отокар II Пшемисл|Отокаром II Пшемислом]]. Урош је присутан на женидби угарског принца 1264. године<ref>Стојковски (2015), 43</ref>.
[[Датотека:King Stefan Uroš I with his son Stefan Dragutin.jpg|250px|мини|Краљ Урош I]]
Јелена је током мужевљеве владавине предузимала кораке који су се чак противили и вољи српског краља. Краљ Урош је у више наврата водио ратове против [[Дубровачка република|Дубровачке републике]]. У једном свом писму дубровачком кнезу Ивану Сторлату и архиепископу Алеарду, Јелена се обавезала да у случају да српски краљ припрема војску да нападне Дубровник, обавести општину. Датација писма није поуздана, а понуђена су два решења: 1) писмо је издато у време српско-дубровачког рата (1265-1268), 2) писмо је издато после 1276. године, односно у време Драгутинове владавине<ref>Поповић (2015), 53-59</ref>.
Јеленином утицају приписују се и контакти Уроша и Карла Анжујског у време када је сицилијански владар настојао да створи балканску коалицију за борбу против византијског цара [[Михајло VIII Палеолог|Михаила VIII Палеолога]]. Непозната је краљичина улога у догађајима везаним за приступ Српске цркве [[Лионска унија|Лионској унији]] 1274. године, али се са правом претпоставља да је у зближавању Србије са западом Јеленина улога морала бити велика. У кореспонденцији са [[Карло I Анжујски|Карлом I]] и [[Карло II Анжујски|Карлом II Анжујским]], Јелена је називана "предрагом рођаком" из чега се изводи њена родбинска повезаност са Анжујцима. У ком степену сродства је са њима била, није поуздано утврђено<ref>Поповић (2010), 37-44</ref>.
==Јелена током владавине краља Драгутина==
===Грађански рат у Србији===
Драгутин је још крајем седме деценије 13. века постао штићеник угарског краља Беле. Одневши победу у рату са Србијом 1268. године, Бела је наметнуо Урошу институцију "[[Млади краљ титула у средњовековној Србији|младог краља]]" којом је Драгутин именован наследником, уместо Милутина, који је био Урошев избор. Данило пише о притисцима Белиног сина [[Стефан V Угарски|Стефана]] на Драгутина да од оца захтева да му се додели комад земље на управу. Како Урош није одступао од своје централистичке политике, Драгутин се обратио Угарима за помоћ. Највероватније му је помоћ пружио славонски бан [[Јоаким Пектар]], стварни господар у Угарској 1276. године<ref>Станојевић (1936), 17-19</ref>. Захваљујући угарској помоћи, Драгутин односи победу у [[Bitka na Gatačkom polju|бици код Гацка]] и свргава оца са престола. Урош се повлачи у Хум где умире следеће године.
Утврдити Јеленин став у грађанском рату у Србији 1276. године није лако. Посредне податке добијамо из Јелениног житија. Архиепископ Данило пише да је Драгутин, након победе у грађанском рату, оделио комад земље мајци на управу и то из два разлога. Први разлог био је тај што је Драгутин још на почетку владавине хтео нагласити разлику између своје и очеве политике. Познато је да је краљ Урош завео политику крутог централизма, одстрањујући са чела појединих удеоних кнежевина потомке [[Мирослав Завидовић|Мирослава]] и [[Вукан Немањић|Вукана]]. Драгутин је одмах на почетку владавине оделио комад земље на управу мајци, а могуће и брату<ref>Станојевић (1937), 1</ref>. Други разлог овог Драгутиновог поступка био је тај што је од мајке хтео добити опроштај због свргавања оца, што представља посредан доказ да се Јелена, бар у почетку, противила Драгутиновом поступку<ref>Копривица (2015), 14</ref>. Иако је Урош свргнут, Јелена је и после 1276. године наставила да носи титулу српске краљице, упоредо са Драгутиновом супругом [[Каталина Немањић|Каталином]]. У Ђурђевим Ступовима је 1282. године титулисана као "велика краљица"<ref>Станковић (2010), 55</ref>.
===Држава краљице Јелене===
[[Датотека:Stefan Dragutin, Arilje.jpg|250px|мини|лево|Стефан Драгутин]]
Додељивањем државе на управу краљици Јелени, Драгутин је одустао од очеве централистичке политике. Да ли је Милутин владао одређеним делом земље током братовљевог краљевања није познато. Драгутинов поступак свргавања оца уз помоћ стране најамничке куманске војске није наишао на одобравање многих значајних фактора у земљи. [[Архиепископ Јоаникије I|Архиепископ Јоаникије]] је, као представник српске цркве, својевољно напустио архиепископску столицу солидаришући се са старим краљем и одлазећи са њим у Хум. Умро је у Хуму 1279. године, а његово тело пренела је краљица Јелена у Сопоћане, где је сахрањено поред тела Урошевог<ref>Вуковић (1996), 230</ref>. По први пут у средњем веку је територија на управу додељена једној жени. Време када је Драгутин доделио државу на управу својој мајци не може се прецизно утврдити, али се то, по писању Даниловом, догодило након Урошеве смрти, дакле после 1. маја 1277. године<ref>Копривица (2015), 14</ref>.
Територија Јеленине државе обухватала је: Зету, Требиње, Плав и Горњи Ибар. Јеленина власт у Требињу и у Зети посведочена је у бројним дубровачким документима. Територија "земље" Требиње обухватала је старе жупе Травуније и Требињску жупу, допирући до дубровачког залеђа. Краљица је у требињској области често боравила и имала је тамо свој двор, можда у Цавтату. Са Дубровником је на овим просторима вођен осамдесетих година 13. века спор око винограда<ref>Копривица (2015), 15</ref>. У старијој историографији сматрало се да Јелена није управљала Ускопљем, али су таква мишљења одбачена као нетачна<ref>Ћоровић (1929), 10</ref><ref>Динић (1978), 145</ref>. Јелена је власт над Улцињем уступила својој сестри [[Марија Шор|Марији Шор]]<ref>Копривица (2015), 18</ref>. Владавина краљице Јелене над Требињем и Зетом трајала је до 1306. године, док је остатак живота краљица провела на својим територијама у унутрашњости земље. У долини Ибра, Јелена је сасвим сигурно држала области око двора у Брњацима и око манастира Градац. Остале жупе које је Јелена држала у Горњем Ибру нису познате<ref>Копривица (2015), 20-21</ref>.
===Спољнополитички утицај Јелене од 1276. до 1282. године===
Појединости из Драгутинове шестогодишње владавине нису познате. Архиепископ Данило не описује овај период Драгутиновог живота, концентришући се на године након Драгутинове [[Дежевски споразум|абдикације у Дежеву]]. Поједине податке о спољнополитичком курсу Србије овог периода добијамо углавном из страних извора. Јеленин утицај на спољнополитичку оријентацију српске државе у овом периоду био је веома јак. Одмах по доласку на власт, Драгутин је потврдио повластице Дубровчанима и током читаве своје владавине одржавао је добре односе са том републиком, што свакако треба приписати утицају мајке<ref>Пантић (1998), 91-96</ref>.
Србија такође наставља да одржава добре односе са Јелениним рођаком Карлом Анжујским, прихватајући договор у Орвијету из 1281. године. Међутим, Сицилијанско вечерње из 1282. године отклонило је бар за неко време опасност по Византију која је долазила са запада, те су ови спољнополитички напори српске државе остали без резултата<ref>Поповић (2010), 46-47</ref>. Какав је став Јелена заузела у догађајима из 1282. године потпуно је непознато. Нису познати ни догађаји који су претходили Драгутиновој абдикацији, али се са разлогом сумња да је пад са коња био само повод, а не узрок абдикације старијег брата у корист млађег.
==Јелена током владавине краља Милутина==
[[Датотека:Milutinst.jpg|250px|мини|Стефан Милутин]]
Јеленина држава опстала је у пуном обиму и након 1282. године. Она се јавља као гарант слоге и јединства међу браћом. Односи Милутина и Драгутина између 1282. и 1299. године били су добри. Браћа воде заједничке ратове против Византије и куманских владара [[Дрман и Куделин|Дрмана и Куделина]], ширећи границе српске државе. Драгутин је од угарске краљице-мајке, [[Јелисавета Куманка|Јелисавете]] (Каталинине мајке) добио на управу [[Мачванска бановина|Мачванску бановину]] и [[Усора (област)|Усору]] и [[Соли (област)|Соли]], заједно са Београдом. [[Гордон Мак Даниел]] је сматрао да је Драгутин права на ове територије полагао и преко мајке, јер је његов деда, [[Јован Анђел од Срема|Јован Анђео]], управљао јужним деловима Угарске још крајем прве половине века, као "господар Срема"<ref>Мак Даниел (1982-1983), 50</ref>.
Јелена током владавине млађег сина одржава добре односе са папством. [[Папа Никола IV]] 1288. године пише писма Милутину и Драгутину наговарајући их да пристану на унију. Папа је рачунао на помоћ краљице Јелене у својој дипломатској офанзиви на Балкану. Мада је она пропала, односи папе и Јелене нису нарушени. Никола је 1291. године преко Јелене послао писмо бугарском патријарху [[Јоаким III Бугарски|Јоакиму III]] и [[Георгије Тертер|Георгију Тертеру I]]<ref>Поповић (2010), 84</ref>.
Током Милутинове владавине Јелена гради православни [[манастир Градац]] у коме је после смрти сахрањена. Манастир је био посвећен Богородици, а налази се на обронцима Голије, удаљен од саобраћајница<ref>Поповић (2010), 64-67</ref>.
===Став Јелене према грађанском рату Милутина и Драгутина===
Однос Милутина и Драгутина квари се 1299. године, услед приближавања млађег брата византијском цару [[Андроник II Палеолог|Андронику II]]. Овај поступак краља Милутина био је инспирисан са једне стране спољнополитичком опасношћу од [[Ногај|Ногајевог]] каната, а са друге стране његовом тежњом да се повеже са византијском царском породицом [[Палеолози|Палеолога]] и тиме својим потомцима обезбеди предност приликом наслеђивања рашког престола. Дежевском одредбом о наследнику предвиђено је да Милутин заузме рашки престо, али да га након смрти наследи Драгутинов син [[Стефан Владислав II|Владислав]]. Очигледно је Милутинова намера приликом приближавања Цариграду била да одбаци дежевску одредбу о наследнику. Такође, провизантијска политика Милутина косила се са Драгутиновом политиком ослањања на Угарску. То су разлози због којих 1299. године избија сукоб између Милутина и Драгутина.
Какав је био став краљице Јелене 1299. године? Податке о томе даје нам [[Теодор Метохит]], посланик цара Андроника у преговорима са српским двором. Један од главних захтева грчке стране био је да свадби Милутина и [[Симонида Немањић|Симониде]] присуствује краљица мајка као гарант добре воље са српске стране. Милутин се правдао даљином Јеленине државе, њеном старошћу, као и лошим временом, али су прави разлози вероватно били друге природе. Наиме, Јелена није могла остати пасивна у тако значајним догађајима који су нарушавали односе међу њеним синовима и вероватно је заузела страну Драгутина<ref>ВИИНЈ 6 (1984), 63-143</ref>.
===Повлачење из Зете===
У старијој историграфији сматрало се да се Јелена повукла из Зете 1309. године, када је Стефан Дечански по први пут посведочен као управник ове области у једном [[Млетачка република|млетачком]] документу. Међутим, новија сазнања одбацила су овакву датацију. Зета је и раније додељивана на управу престолонаследницима који су тамо стицали државничка искуства. Још од времена Вукана Зета је слабо била повезана са централном влашћу. Вуканов син Ђорђе владао је као краљ над Зетом најраније до 1217. године. Краљевску титулу можда је изгубио након што је Стефан Првовенчани добио краљевску круну од папе. Током Урошеве владавине Зетом је управљао његов брат, свргнути краљ Владислав<ref>Божић (1950), 97-122</ref>. Јелена управља Зетом од 1276. године, када ју јој је доделио син Драгутин. Хронологија њеног одласка из приморја утврђена је захваљујући Ратачкој повељи краља Милутина. Повељом манастиру Свете Богородице Ратачке од 15. марта 1306. године Милутин је потврдио повластице својим претходника (укључујући и повластице које је дала Јелена) овом манастиру. Овакве повеље издавале су се приликом смене на власти, те се 1306. година узима као година силаска Јелене са власти у Зети и Требињу. Остатак живота Јелена је провела у својим земљама у унутрашњости<ref>Марјановић-Душанић (2002), 24-25</ref>.
==Последње године==
Краљ Милутин у преговорима са папом Климентом V из 1308. године поводом склапања црквене уније помиње мајку Јелену. Наиме, суочен са могућношћу да Карло Валоа, брат француског краља Филипа IV, покрене поход крсташки против Византије, који би могао проћи и преко српских земаља, Милутин је покренуо преговоре о ступању у антивизантијску коалицију, а истовремено и о склапању црквене уније са западом. Међутим, како се антивизантијска коалиција распала, Милутин више није имао мотива за црквеном унијом, те се папским посланицима правдао како не може прећи у римокатоличанство "јер се плаши мајке и брата"<ref>Пурковић (2002), 10-11</ref>. Колико у овим речима има истине, није могуће утврдити. Јелена свакако 1308. године није могла активније утицати на политику млађег сина, те се може закључити да је Милутин поменуо мајку само како би прибавио оправдање за свој поступак. Исто тако би се ове речи могле протумачити као подршка старе краљице Драгутину у последњим годинама сукоба Милутина и Драгутина<ref>Поповић (2010), 94-95</ref>. То би значило да се Јелена одрекла политике блискости са папством и западом, што овакве претпоставке чини мало вероватним.
Последње године свог живота Јелена је провела на свом двору у Брњацима. Према речима архиепископа Данила, Јелена се замонашила по православном обреду. Последња жеља била јој је да буде сахрањена у својој задужбини, манастиру Градац<ref>Поповић (2010), 99</ref>.
==Смрт==
Данило у "Житију краљице Јелене" подробно описује смрт српске светитељке. Почетком фебруара 1314. године Јелена се тешко разболела. Осетивши да јој се ближи крај, наредила је да се позову сви чиновници, епископи и игумани на двор у Брњацима. Тамо је и умрла 8. фебруара 1314. године. Данило, који је такође присуствовао овим догађајима, тада је био бањски епископ. Јеленина жеља била је да је сахране у Градцу. Неколико дана чекало се на долазак архиепископа Саве III и сина Милутина, док Драгутин "није могао приспети из далеке земље" већ је на сахрану послао своје. Историчари су у овим Даниловим речима видели наставак сукоба између браће и након завршетка грађанског рата, што се не може поуздано тврдити. Тек после неког времена Драгутин је посетио гроб своје мајке, након чега се са братом састао у Паунима. Недуго потом, Јеленин гроб посетиле су и Симонида и Катилина<ref>Поповић (2010), 100-101</ref>.
==Канонизација==
Краљица Јелена канонизована је три године након смрти. Данило је написао њено житије као прославни састав неопходан настанку једног култа. Јелена је, иначе, једина жена српског средњег века којој је посвећено житије и, уз Ану (супругу Стефана Немање) и Ангелину, једина жена којој је посвећен култ<ref>Поповић (2010), 27</ref>. Пренос тела (из Брњака у Градац) и полагање у гроб, као неопходни кораци који претходе канонизацији извршени су још 1314. године. Јелена се 1317. године јавила у сну једном монаху манастира Градац и рекла да јој се тело извади из гроба. Јеленино тело је нађено нетакнуто. Чину су присуствовало рашки епископ Павле и Данило, тада хумски епископ, као и архиепископ Сава<ref>Павловић (1965), 66</ref>.
Јелена нема засебну службу, већ се помиње на неколико места у служби краља Милутина. Прославља се 30. новембра. За Јелену се везује и чудотворни крст кога је она поклонила манастиру Сопоћани. Он се у 18. веку чувао међу реликвијама на аустријском двору<ref>Павловић (1965), 66-68</ref>.
==Заоставштина==
[[Датотека:Manastir Gradac - Pogled sa uzvisenja.jpg|250px|мини|[[Манастир Градац]]]]
Јелена се замонашила у цркви [[Свети Никола|Светог Николе]] у [[Скадар|Скадру]]; ту је као монахиња и умрла [[8. фебруар]]а [[1314]]. Основала је прву женску школу у тадашњој Србији. Организовала је преписивање књига на двору и тако произведене књиге је касније поклањала. Такође, у свом двору је имала и чувено ''књигохранилиште'', то јест библиотеку. Корице су израђиване код златара у [[Котор]]у.<ref>[http://kocic.net/bjelajac/srbi_i_rukopisno_sveto_pismo.htm Срби и рукописно Свето писмо], приступљено 21. октобра 2017.</ref>
Линија 49 ⟶ 104:
Као и други [[Немањићи]] зидала је задужбине. Најпознатија њена задужбина је [[манастир Градац]] (крајем XIII века) где је и сахрањена, као и црква светог Николе у Скадру где је замонашена. Обнављала је велики број светиња, међу њима и [[Самостан Светих Срђа и Ваха на Бојани|манастир Светих Сергија и Ваха]] на обалама реке [[бојана (река)|Бојане]] код Скадра. Помагала је пуно и католичке светиње.
== Одбор "Јелена Анжујска" (Comité d'Hélène d'Anjou Reine de Serbie) ==
Линија 62 ⟶ 115:
* [[Стојана Магделинић]] је 2010. године објавила друго издање романа „Доротеа“ о Јелени Анжујској (ISBN 978-86-83337-49-1 , изд. Рашка школа)
* Удружење „Јеринин Град“ из Трстеника изводило је позоришну представу „Јелена Анжујска“ на бројним манифестацијама широм Србије, по сценарију Александра Кандића а у режији Давида Јовановића.
==Потомство==
Јелена и Урош су имали барем четворо деце:
* Стефан (умро средином 13. века), пронађен му је гроб у [[Манастир Студеница|Студеници]].<ref>Јечменица (2018), 93-94</ref>
* [[Стефан Драгутин]] (око 1250. - 12. март 1316), краљ Србије (1276-1282), краљ [[Сремска земља|Сремске земље]] (1284-1316)
* [[Стефан Милутин]] (око 1254. - 29. октобар 1321), краљ Србије (1282-1321)
* [[Брнча Немањић|Брнча]] (умрла после 1264.) - насликана на лозама Немањића и на фресци "Смрт Ане Дандоло" у манастиру Сопоћани<ref>Пурковић (1996), 36-37</ref>.
У старијој историографији се сматрало да су Урош и Јелена имали још једну ћерку. Грешка је настала захваљујући погрешно прочитаним изворима<ref>Пурковић (1996), 38</ref>.
== Породично стабло ==
Линија 106 ⟶ 168:
|31 =
}}
==Галерија==
<gallery>
File:Anna Dandolo death.jpg|"Смрт Ане Дандоло" у Сопоћанима.
File:Ikona apostola Petra i Pavla, poklon srpske kraljice Jelene Anzujske, u Riznici bazilike Sv. Petra u Rimu.jpg|Икона „Апостоли Петар и Павле“ из 1282. године са приказом Јелене Анжујске (центар) са њеним синовима Драгутином (лево) и Милутином (десно).
File:Helen of Anjou and her son King Milutin, Gračanica.jpg|Краљица Јелена, монахиња, и син краљ Милутин, монах, фреска из Грачанице (1324).
</gallery>
== Референце ==
{{reflist}}
==Извори==
* Византијски извори за историју народа Југославије, том VI, Београд: Византолошки институт Српске академије наука и уметности, дела Георгија Пахимера, Теодора Метохита, Нићифора Григоре и Манојла Фила, 1986.
* Повеља краља Милутина опатији Свете Марије Ратачке, Смиља Марјановић-Душанић, ССА 1, 2002. 13-30.
== Литература ==
{{refbegin|2}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Вуковић|first=Сава|authorlink=Сава Вуковић|year=1996|title=Српски јерарси од деветог до двадесетог века|url=https://books.google.com/books?id=VBzkAAAAMAAJ|publisher=Евро, Унирекс, Каленић}}
* {{Cite journal|ref=harv|last=McDaniel|first=Gordon L.|title=On Hungarian-Serbian Relations in the Thirteenth Century: John Angelos and Queen Jelena|journal=Ungarn-Jahrbuch|year=1984|volume=12 (1982—1983): München, 1984|url=http://epa.oszk.hu/01500/01536/00012/pdf/UJ_1982_1983_043-050.pdf|pages=43-50}}
* {{Cite journal|ref=harv|last=Божић|first=Иван|authorlink=Иван Божић|title=О положају Зете у држави Немањића|journal=Историски гласник|year=1950|volume=3|issue=1-2|url=https://books.google.com/books?id=dRfjAAAAMAAJ|pages=97-122}}
Линија 117 ⟶ 191:
* {{Cite book|ref=harv|last=Ћирковић|first=Сима|authorlink=Сима Ћирковић|chapter=Зета у држави Немањића|title=Историја Црне Горе|volume=књ. 2, св. 1|location=Титоград|publisher=Редакција за историју Црне Горе|year=1970|url=https://archive.org/download/IstorijaCrneGoreKnjiga2T.1/Istorija%20Crne%20Gore%20-%20Knjiga%202%2C%20T.1.pdf|pages=3-93}}
* {{Cite book|ref=harv|last=Ристић|first=Дејан|authorlink =Дејан Ристић|year=2019|title=Митови српске историје |publisher=Вукотић медија | location = Београд|isbn=978-86-81510-01-8|pages=237}}
* Динић, Михаило. „Област краља Драгутина после Дежева“, Глас САН 203, Одељење друштвених наука САН, 1953. 61-82.
* Јечменица, Дејан. Немањићи другог реда, Београд: Филозофски факултет, 2018.
* Копривица, Марија. „ „Држава“ краљице Јелене“. Јелена – краљица, монахиња, светитељка: тематски зборник радова посвећен краљици Јелени, Манастир Градац, 2015, 15-26.
* Крнета, Мила, Обликовање модела идеалне српске српске средњовјековне краљице, Зборник радова Ниш и Византија 16, 2017. 263-275.
* Мак Даниел, Гордон. „Генезис и састављање Даниловог зборника“. Архиепископ Данило Други и његово доба, међународни научни скуп поводом 650 година од смрти 1987. године, САНУ, 1991. 217-224.
* Павловић, Леонтије. Култови лица код Срба и Македонаца (историјско-етнографска расправа). Смедерево: Народни музеј, 1965.
* Пантић, Мирослав. „Краљ Драгутин и Дубровник“. Рачански зборник 3, Фондација Рачанска баштина, 1998, 91-96.
* Поповић, Мирослав. „Нови осврт на датовање писма-заклетве краљице Јелене дубровачком архиепископу, кнезу и општини“. Јелена – краљица, монахиња, светитељка: тематски зборник радова посвећен краљици Јелени, Манастир Градац (2015), 53-58.
* Поповић, Мирослав. Српска краљица Јелена између римокатоличанства и православља, Београд: Православни богословски факултет, 2010.
* Пурковић, Миодраг. Авињонске папе и српске земље. Горњи Милановац: ЛИО, 2002.
* Пурковић, Миодраг. Принцезе из куће Немањића. Београд: Пешић и синови, 1996.
* Станковић, Влада, Краљ Милутин, Београд: Фреска, 2012.
* Станојевић, Станоје. „Краљ Драгутин“, Годишњица НЧ 45, Државна штампарија Краљевине Југославије, 1936. 2-19.
* Станојевић, Станоје. „Краљ Милутин“, Годишњица НЧ 46, Државна штампарија Краљевине Југославије, 1937. 1-43.
* Ћоровић, Владимир. „Подела власти између краљева Драгутина и Милутина 1282-1284. године“. Глас СКА 136, Српска манастирска штампарија, 1929. 5-12.
{{refend}}
| |||