Рудна — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м уклоњена категорија Општина Ђулваз; додана категорија Општина Ђулвез помоћу геџета HotCat |
Нема описа измене |
||
Ред 1:
{{Друго значење2|Рудна}}
{{Насељено место у Румунији
| назив = Рудна
| изворно_име = Rudna
| слика =
|
| округ = Тимиш
| општина = Ђулвез
| надм висина = 78
| становништво = 728
| година становништво = 2011
| поштански код = 307228
| позивни број = 0256
| регистарска ознака = -{TM}-
|
|
}}
'''Рудна''' ({{јез-
== Положај насеља ==
Село Рудна се налази у источном, [[Румунија|румунском]] [[Банат]]у, на 15 -{
== Историја
Рудна се као насеље помиње 1332. године у вези са папским давањима, и било је парохија пастора Јована "де Рудна".<ref>Barany Agoston: "Torontal varmegye Hajdana", Buda 1845. godine</ref> Налазило се између два тока реке Тамиша и припадало је старој Темишварској жупанији. По предању у близини насеља на левој обали Тамиша је у средњем веку био манастир, који народ назива "намастир". Када су 1660. и 1666. године калуђери манастира [[Манастир Пећка патријаршија|Пећка патријаршија]] посетили место оно је сада под Турцима било варош. Током прве посете 1660. године записали су приложнике у вароши: домаћин Крагуј одобаша, Радан одобаша, непознат одабаша, Никола, Продан (и 1666), Живко Пријић (и 1666), Ђура и Тодор Степанов. У "Горњој махали" приложили су Кузман биров и Илија. Током друге касније посете спомињу се у "паланци Рудна": домаћин монах Никодим (удовац) и његов син поп Давид, деда је био (покојни) монах Гаврил, Живко Крагујев, Марко Субић, поп Дамњан, Станимир, Татомир и Кузман.<ref>Душан Поповић, С. Матић: "О Банату и становништву Баната у 17. веку", Сремски Карловци 1931.</ref> По "Румунској енциклопедији" пописано је 1717. године у Рудни 30 кућа.
Са мапе Баната из 1761. године види се српски карактер села. Рудна је 1764. године била парохијска филијала у Чаковачком протопрезвирату.<ref>"Српски сион", Сремски Карловци 1905.</ref> По Ерлеру 1774. године Рудна је већински српско насеље у Чаковачком дистрикту.<ref>Ј.Ј. Ерлер: "Банат", репринт, Панчево 2003. године</ref> Када је 1797. године пописан православни клир, у месту су била два свештеника. Парох, поп Михаил Лазаровић (рукоп. 1780) и ђакон Георгије Поповић знали су српски и румунски језик.<ref>"Темишварски зборник", Нови Сад 8/2015.</ref>
Насеље се у 18. веку преместило на данашњу локацију, када је и подигнута нова православна црква. Православно парохијско звање је основано у Рудни 1779. године.<ref>Reesch de Lewald, Aloysius: "Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant ... pro anno ...", Buda 1846.</ref> Рудна је 1787. године имала 72 дома у којим је живело 107 породица или 350 становника. Постоји тада и један православни свештеник. Од пописа из 1792. године наводи се племићи Николићи и Јовановићи (последњи - 1816). Њихова племићка "контрибуетска земља" вреди тада 41.018 ф. Племић Јован Николић није имао деце, па је у првој половини 19. века
Место Рудна је 1839. године имало српско и румунско становништво измешано - 998 душа. Спахијски посед са 48 4/8 кметовских сесија држао је племић Николић, са браћом и сестрама.
Рудна је 1905. године мала општина у Модошком срезу. Ту живи
== Становништво ==
Када је 1857. извршен други званични попис Угарске, Рудна је била насеље са
Званични митрополијски попис парохија из 1866. године наводи да је тада у месту
Село је некада било претежно насељено [[Срби]]ма, али су после више колонизација [[Румуни|румунског]] становништва они данас постали мањина. Национални састав на појединим пописима био је следећи:
Линија 165 ⟶ 74:
| 14 (1,9%)
|}
== Религија ==
Православни храм је посвећен Св. арханђелима Михаилу и Гаврилу, а у њему је била и породична гробница племића Николића. На месту те цркве, након њеног рушења постављен је 1842. године камени крст. Нова данашња црква грађена је 1834—1838. године "ревношћу Алке Николић от Рудне, рођене Текелија от [[Кевермеш]]".<ref>Стеван Бугарски, Љубомир Степанов: "Историјски и културни споменици Срба у румунском Банату", Темишвар 2008. године</ref> Иконописац није познат, али се предпоставља на основу потписа "Љ. А." да је то био [[Љубомир Александровић]]. На Ускрс 1867. године Олга млада кћи месног спахије Александра пл. Николића, певала је на литургији тропар "Христос Воскресе" и читала апостол. Месни парох рудњански је тада био поп Арон Стојановић.<ref>"Застава", Нови Сад 1867. године</ref> Почетком 20. века црквена општина је била у месту, скупштина редовна, под председништвом Крсте Радованова. Храм је тада у добром стању, има парохијски дом и српско православно гробље. Парохија је пете платежне класе, парохијска се сесија износи 37 кј, а црквено-општински посед са 47 кј. Парох је 1905. године поп Владислав Алексић родом из [[Бачко Петрово Село|Бачког Петровог села]], који је тек дошао у парохију.
По државном шематизму из 1846. године, село је имало 953 становника, а све црквене матичне књиге се воде од 1779. године. Парох је те 1846. године био тада поп Георгије Тодоровић. Други попис из 1867. године бележи пораст броја православаца - 1.154.
== Образовање ==
У рудњанској народној школи је 1846. године месни учитељ Исидор Бокшан радио са 25 ученика. Године 1855. је тражен учитељ за рад у школи у Рудни. У месту у народној школи је 1866—1867. године био учитељ Порфирије Глогоњац. По конкурсу из априла 1867. године учитељска плата је износила 105 ф. годишње, са другим мањим приходима.<ref>"Школски лист", Сомбор 1867. године</ref> После подржављења школа у Угарској, постоји самостална српска народна вероисповедна школа у месту. Када је у школи по конкурсу 1874. године тражен учитељ, наведено је да је учевни језик српски, и да ће му основна плата бити 350 ф. Председник рудњанске Црквене општине био је тада барон Јован Николић. По условима оглас за упражњено место учитеља 1878. године сада је нижа плата - 105 ф. На поновљеном конкурсу 1879. године плата је опет 300 ф. а кандидат је морао доказати да је православни Србин, да је завршио учитељску школу у [[Сомбор]]у и да је добар појац. Стечај је расписан и 1884. године о Св. Илији, а понуђена плата износила је 385 ф. Парох поп Арон Стојановић је тада школски управитељ.<ref>"Застава", Нови Сад 1884. године</ref> Коста Ђонин је 1900. године потврђен учитељ са декретом, у рудњанској школи. Школа је народна и ради у једном школском здању. Председник Школског одбора тада је Крста Радованов, школиски управитељ поп Алексић, а школски старатељ Мита Иванов. У српској школи у Рудни биле су 1905—1907. године две "учитељске снаге", супружници: учитељ Душан Матић је родом из [[Опово|Опова]], а учитељица је Марија Матић рођена Поповић. Редовну наставу је тада похађало 112 ученика, а у пофторну школу је ишло 33 старијег узраста.<ref>Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године</ref>
== Племићи Николићи ==
Била је Рудна село - посед српске племићке породице [[Николићи (породица)|Николић]], која се потписивала са "от Рудне". Власништво поседа Рудна Николићи су куповином 1781. године поделили са реформатором [[Теодор Јанковић-Миријевски|Теодором Јанковићем Миријевским]], тада директором српских и румунских школа у Банату. Јанковић се већ идуће 1782. године одселио у Русију, где је имао успешну каријеру. Николићи су наводно цинцарског порекла, а угарско племство стекли 1783. године.<ref>"Време", Београд 1937. године</ref>
Господари Николићи, који су постали једини власници Рудне, а касније су били "земљодршци Рудњански и Мацедоњски". [[Мацедонија]] је суседно место насељено искључиво Румунима, који су имали своју парохију. На страници једне књиге у списку пренумераната су уписани и Николићи. Јован пл. Николић је "Господар од Мацедоније" и члан Жупанијске скупштине, а Петар Николић је "Господар од Рудне" и у истој, Торонталској жупанији "вице-нотар".<ref>Ле Сажов: "Жил Блаз", превод, Београд 1843. године</ref>
Као племићи Николићи остварили су родбинске и друштвене везе са другим угарским племићима као и са српском династијом [[Обреновићи|Обреновић]]. Јован Николић (1810—1880) је био ожењен [[Јелисавета Обреновић|Савком (Јелисаветом)]] (1814—1848), кћерком српског књаза [[Милош Обреновић|Милоша Обреновића]]. То је у ствари био усвојени Јован Белчић, којег је усвојио племић Јован Николић, будући да је био без потомства.<ref>"Темишварски зборник"...</ref> Имали су "Николићи" три сина: Милоша, Феодора и Петра који су били активни у институцијама. Федор Николић је био најпознатији и најуспешнији потомак. Прво је неколико година био цивилни "адлатус" Босне и Херцеговине, затим краљевски комесар на српском црквено-народном сабору 1890—1897. године, и на крају био црквени председник у [[Пешта|Пешти]], где је и издавао кратко време "Српски лист".<ref>"Босанка вила", Сарајево 1903. године</ref> Александар пл. Николић од Рудне, бивши ц и к комесар на српском црквено-народном сабору, преминуо је 1897. године.<ref>"Српски сион", Карловци 1897. године</ref>
Вековима је племићка породица Николић са више синова - потомака, владала је својим поседом у Банату и обављала јавне и државне функције, вршећи истовремено и културну и националну мисију. Племство су стекли још давне 1694. године, аустријски баронат заслужио је Јован 1854. године<ref>"Србски дневник", Нови Сад 1854. године</ref>, угарски баронат 1886. године. Предикат "от Рудне" и наследно чланство у угарском Дому магната добили су 1887. године, а пренос титуле и имена уз доделу новог предикта "од Обренова" било им је дато 12. августа 1905. године. <ref>Драгомир Ацовић: "Једна пропуштена прилика", чланак објављен у "Историјски часопис" Београд 1998-1999. године</ref> Почетком 20. века Николићев спахилук у Рудни има посед од 6300 кј. земље, а остали Срби још 1200 кј. Поред спахијског дворца који и данас мада оштећен постоји, подигли су на свом имању и породичну гробницу са капелом, уз коју и сад расте племенито дрво кедар (бор). У порту рудњанског храма пренет је надгробни споменик - пирамида подигнут након мађарске буне, спахиници Јелисавети, а који се налазио уз породичну капелу.
== Види још ==
Линија 175 ⟶ 101:
== Спољашње везе ==
* [https://www.primariagiulvaz.ro/ Primăria Giulvăz] {{ро}}
* [http://www.kia.hu/konyvtar/erdely/erd2002.htm Етничка слика насеља хабзбуршког дела Румуније 1880-2002.]
{{Општина Ђулваз}}
| |||