Сењ — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Ред 62:
== Срби у Сењу ==
У Сењу је сачуван изворни рукопис који се односи на савез горских кнезова ([[Морлаци|морлачких поглавара]]) и суседа Сењана, створен против Млечана. Ти становници планина су се временом променили. Сами себе називају [[Буњевци]] јер су дошли ту са подручја Буне у Босни. Толико су били потлачени и злостављани да су се морали стално селити. У време Максимилијана II много ид њих су се одселили у Мађарску где њихови потомци настављају да живе (1774). Други су се скрасили у Италији, захваљујући подршци Аустрије. Буњевци су по Фортису италијанском путописцу - '''католички Морлаци'''.<ref>Фортис Алберто: "Пут по Далмацији 1774. године", превод, Загреб 1984.</ref>
 
Место су Срби одувек звали '''Сењ бијели''', а познато је из српских песама.<ref>Вук Ст. Караџић: "Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона", Беч 1849. </ref><ref>"Босиљак", Загреб 1865.</ref><ref>Богољуб Петрановић: "Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине", Београд 1867.</ref> Позната је српска епска песма о ускоцима "Женидба Сењанина Иве".<ref>Вук Ст. Караџић: "Српске народне пјесме", Беч 1846.</ref> ''Столетна борба ништа им нахудила није, већ их још већим јунацима начини. Стојан Јанковић, Илија Смиљанић и други јунаци из Равних Котара, Сења и Задра начинише од Далмације другу класичну земљу србску, на коју Србин помишљајући осећа исту насладу и понос...''.<ref>"Даница", Нови Сад 1861.</ref>
 
У том утврђеном граду се од времена турског заузимања Будима, јављају Срби "ускоци". Они су учествовали у обрани јадранске обале од Турака. Када је 1537. године пао град [[Клис]], сви ускоци су се слегли у Сењ, који је постао њихово главно упориште. Турски султан Селим се 1545. године отворено жалио на ускоке, који су упадали у "турску област". Жалбе се понављају 1560, 1565. и 1569. године. Турци су због ускока објавили Млецима рат 1570. године. Када је рат прошао ускоци се нису смирили; почели су 1575. године пљачкати венецијанске бродове. Покушали су Сењани 1583. године да преотму Клис, али нису успели.<ref>"Београдске општинске новине", Београд 3. јул 1894.</ref> Најпознатији ускок тог времена био је Ђуро Даничић<ref>"Гласник Српског ученог друштва", Београд 1870.</ref>, сењски војвода 1580., родом из Босне. Уследило је после 1591. године принудно расељавање Срба ускока са морске обале од Сења, од стране аустријског цара Карла.
 
Сењски капитан Сигмунд Гусић је такође насељавао Србе, почетком 17. века, у позадини Сења (Брлог, Дренов Кланац...) на својим поседима, за одбрану од Турака. У Сењу се налазила "прастара кула св. Саве" (Драгутин Франић, "С гјацима...", стр. 406.).
[[Манојло Грбић]] у „Карловачком владичанству“ у 1. књизи (од три заједно објављене у једној, репринт издање 1990, Топуско), на 150. и 151. страни пише да су се у Сењ доселиле неке српске трговачке куће, крајем 18. вијека. Године 1784. у Сењу је било пет српско православних породица. Тамо је свагда била војничка, граничарска посада. Године 1788. они саграде себи лијепу црквицу Свете Богородице. Године 1790. било је у Сењу 9 православних породица са 41 душом. Године 1800. у Сењу је 10 српских кућа са 55 душа, а 1880. 17 кућа са 195 душа, али то су скоро све чиновници. Када се пореде две године, разлика је минимална. Тако 1847. године ту живи 56 православних Срба, а 1867. године има их 101 душа.<ref>"Гласник друштва српске словесности", Београд 1872. године</ref> Манојло Грбић на иде у дубљу прошлост која нам казује да је славни војсковођа Никола Јуришић из Сења, који је код Кисега победио Сулејман Величанствног био православац и потписивао се ћирилицом. Он је насељавао остале Србе и Влахе у 16. веку за одбрану од Турака, како је сачувано у његовим писмима цару. По Александру Будисављевићу у књизи „Племе Будисављевића у Горњој крајини“ он је потомак једног од три брата који су дошли из Метохије, Јурише, Филипа и Будише од којих настају Јуришићи, Филиповићи и Будаци и Будисављевићи.
 
Сењска црквена општина била је мала по броју Срба, али знаменита и одступа од осталих (попут Трста и Ријеке) по неким особеностима. Усташе су за време Другог светског рата срушиле православну цркву Успења пресвете Богородице. У њој је неколико година, између 1847-1852. године службовао као администратор поп [[Милутин Тесла]], отац научника Николе.<ref>"Правда", Београд 1934. године</ref>Пре доласка поп Милутина Тесле, ту је 1846. године био поп Петар Кокотовић. Образован је 1827. године пренумерантски пункт у Сењу, за набавку једне српске (ћириличне) књиге.<ref>Аврам Бранковић: "Карактеристика", Будим 1827.</ref> Чинили су га: поп Јован Радаковић намесник, поп Петар Вучковић администратор парохије сењске, Спиридон Рашевић учитељ и мештани - браћа Милеуснић, Димитрије Михајловић, Лазар Омчикус, Илија Бајић, Никола Радовановић. Као претплатник "Српског летописа" јавља се 1828. године капелан сењски поп Петар Вучковић.<ref>"Србски летопис", Будим 1828. године</ref> Како је то била сиромашна црквена општина, плата свештеничка је била мала и нередовна, па му је аустријска држава уделила 800 ф. помоћи. Године 1850-1851. поп Милутин је био тешко болестан, па су ту администрирали многи околни свештеници. Дуже је остао његов сродник поп Тома Мандић 1851. године. Сењ тада није имао православну парохију, положај је био правно нејасан; била је то "капеланија", али зачудо самостална. Поп Тесла је 1850. године дао да се о његовом трошку направи парохијски жиг.<ref>"Српски сион", Карловци 1903. године</ref>
 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Сењ