Сењ — разлика између измена

[[Манојло Грбић]] у „Карловачком владичанству“ у 1. књизи (од три заједно објављене у једној, репринт издање 1990, Топуско), на 150. и 151. страни пише да су се у Сењ доселиле неке српске трговачке куће, крајем 18. вијека. Године 1784. у Сењу је било пет српско православних породица. Тамо је свагда била војничка, граничарска посада. Године 1788. они саграде себи лијепу црквицу Свете Богородице. Године 1790. било је у Сењу 9 православних породица са 41 душом. Године 1800. у Сењу је 10 српских кућа са 55 душа, а 1880. 17 кућа са 195 душа, али то су скоро све чиновници. Када се пореде две године, разлика је минимална. Тако 1847. године ту живи 56 православних Срба, а 1867. године има их 101 душа.<ref>"Гласник друштва српске словесности", Београд 1872. године</ref> Манојло Грбић на иде у дубљу прошлост која нам казује да је славни војсковођа Никола Јуришић из Сења, који је код Кисега победио Сулејман Величанствног био православац и потписивао се ћирилицом. Он је насељавао остале Србе и Влахе у 16. веку за одбрану од Турака, како је сачувано у његовим писмима цару. По Александру Будисављевићу у књизи „Племе Будисављевића у Горњој крајини“ он је потомак једног од три брата који су дошли из Метохије, Јурише, Филипа и Будише од којих настају Јуришићи, Филиповићи и Будаци и Будисављевићи.

 

 

Културну хронику Сења исписали су пожртвовани пренумеранти српских књига. Претплатили су се за једну математичку књигу 1809. године сењски трговци: Стефан Сорковић, Теодор Малеуснић и Данил Љуботина.<ref>Јован Атанасијев Дошеновић: "Численица или наука рачуна", Будим 1809.</ref> Живковићев превод књиге о Телемаку узели су 1814. године и становници Сења. Били су то писмени људи као Николај Радовановић, Михаил Тербовић, Стефан Сорковић, Стефан Рашевић са супругом Марјетом, Јован Атанасић, Георгије Јанковић и Димитрије Ристивојевић купец.<ref>Стефан Живковић: "Прикљученија Телемака сина Улисева", Беч 1814. године</ref> Затим су 1817. године Видаковићеву позоришну игру узели претплатом Сењани: Јован Теодоровић и Димитрије Михаиловић.<ref>Милован Видаковић: "Љубомир у Елисијуму или Светозар и Драгиња...", Будим 1817. године</ref> Вуков чудесни речник из 1818. године стигао је код тројице читалаца у месту. Били су то Јован Узелац, Мијајло Трбојевић и Теодор Милеуснић.<ref>Вук Ст. Караџић: "Српски рјечник...", Беч 1818. године</ref> Купили су популарну књигу Милована Видаковића 1817. године, житељи сињски: Јован Теодоровић и Димитрије Михаиловић.<ref>Милован Видаковић: "Љубомир у Елисијуму...", Будим 1817.</ref> Претплатници Вуковог календара "Данице" били су 1827. године браћа Милеуснићи, као скупљачи претплате. Поред њих ту су поп Петар Вучковић администратор парохије, те грађани Димитрије Михаиловић, Илија Бајић, Кирил Трифић и неколико купаца са стране.<ref>"Даница", Беч 1827-1828.</ref> Јован Јакшић трговац из Сења бави се 1828. године у Карловцу. Године 1836. помиње се православна црква у оближњем Радошићу.<ref>"Љубитељ просвештенија", Карловац 1836. године</ref> Павловићев "Српски народни лист" који је излазио у Будиму, куповао је (1839) један мештанин.<ref>"Србски народни лист", Будим 1839. године</ref> Духовно штиво су узели грађани Сења 1841. године: поп Лазар Матић администратор парохије, и 12 месних великокупаца (трговаца) - Георгије Милеуснић, Јован Сава Петровић, Лазар Рашевић, Јован Јакшић, Исак Милеуснић, Теодор Радовановић, Николај Рашевић, Лазар Мунћан, Симеон Марић, Јован Атанасић, Георгије Ковачевић и Христифор Кнежевић. Сењски трговац Теодор Милеуснић је 1843. године уплатио у Фонд Матице српске 100 ф. као члан-оснивач. Претплатници једне Вукове етнолошке књиге били су 1867. године администратор, поп Лазар Поповић и трговац Тошо Милинић.<ref>Вук Ст. Караџић: "Живот и обичаји народа српског", Беч 1867. године</ref> Почетком 20. века парох у Сењу је поп Никола Радошевић.

 

У Сењу се родио др [[Лујо Бакотић]] (1867—1941), адвокат и дипломата, историчар и лингвиста, истакнути [[Срби католици|Србин католик]]. У граду је умро 1906. године Лујов отац, др [[Игњат Бакотић]] адвокат, правник и национални раднк, родом из [[Гомилице]] (1835), села у Сплитским Каштелима. Као истакнут [[Срби католици|Србин католик]] основао је и био председник "Српског братства", у [[Сплит]]у 1898. године, док није било забрањено.<ref>"Срђ", Дубровник 1906. године</ref> Игњат је дошао Сењ након две године проведене на Цетињу, где је био председник црногорског Врховног суда.